Осам векова српске медицине

У манастиру Прохор Пчињски протекле недеље (9–12. јуна) одржан је научни скуп ,,800 година српске медицине” у организацији Секције за историју медицине Српског лекарског друштва (СИМСЛД), који је благословио владика Пахомије. Учеснике је првог дана рада поздравила др Славица Дејановић Ђукић, а скуп је отворио професор др Брана Димитријевић, председник СИМСЛД.

Пленарно излагање „800 година српске медицине” саопштио је академик Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва (СЛД), у наредна два дана поднето је више од 35 ауторских и коауторских научних реферата, а приказана су и два краћа документарна филма.

У овим радовима су изнети резултати истраживања различитих димензија историје српске медицине и медицине у Србији, у временском луку од Светог Саве, до наших дана.

Свети Сава, као родоначелник српске медицине, формулисао је у „Студеничком типику” из 1208. године основна начела бриге о болеснима, али и обавезе болесника према онима који их лече и брину о њиховом излечењу.

Као старешина манастира Студеница, у овом правилнику о богослужењима и животу монаха, пишући дело по узору на „Хиландарски типик”, у 40. поглављу „Студеничког типика” Сава је посветио пажњу монашкој, манастирској болници и болничарима који о болеснима брину.

У тим правилима се заповеда „да се изабере болеснима ћелија која је по изгледу добро успела болница; и постеље поставити болесницима за лежање и одмор, и работника им дати како би им помогао у свему. Ако ли мојим гресима многи у болест падну, да им се дају два работника, арула велика, то јест огњиште од метала сковано и преносиво. А на њему ће те болеснима укроп топити и друго што им је за утеху, по могућству, што је за јело и пиће и за остале потребе”.

Свети Сава је још записао: „Игуман свагда, неретко, у болницу нека долази и свесрдно посећује братију и свакоме доноси потребно. А братија наша болесна, да се, уздајући се у ово, не распусте тражећи сувишно нешто што никада нису ни чули, ни видели ни окусили, већ нека се уздрже и смерни буду, задовољни оним само чему је време и што је могуће манастиру донети, то да им се донесе. Ако ли им и служите, заповести ради и коју заповедисмо, ипак не дозвољавамо да извољевају. Мислимо да живе смерно, као што приличи монасима, да и они за трпљење приме награду, а то је уздржавање од похота и од болова туга, заступник да им буде од Бога ради насладе. Нека вам буде ово!”

Монах Сава је „Студеничким типиком” поставио и основе за устав Српске православне цркве, али је историја учинила да Црква опстане а да српска држава буде обновљена тек почетком 19. века, што значи да се од времена Светог Саве српска медицина развијала у нарочитим условима.

Вештина лечења несумњиво је стара колико и човечанство, али суегипатска, грчка, кинеска, француска или немачка медицина и њихова развића биле непосредно повезане с постојањима држава и развојем тих култура кроз векове.

Почетком живота модерне Србије у 19. веку, замах је добила и српска медицина, брзо ухвативши корак с напретком модерне медицине у тада развијеним државама, нарочито после открића Луја Пастера.

И ова разлика у историјском развићу српске и медицина у ближем и даљем окружју, на научном скупу у манастиру Свети Прохор Пчињски потврђена је као истраживачки изазован, изузетно важан и плодоносан терен.

Случај је хтео да се учесницима овог тродневног скупа, на самом његовом крају, обрати старешина манастира Хиландара, отац Методије, присутан тих дана у врањској регији због својих подвижничких послова.

Чиме је само потврђено колико је важна она линија која кроз време спаја Хиландар, „Студенички типик” монаха Саве и данашњу, критичку научну мисао о историји медицине у Србији.