Где баш сад...

На несрећу, живимо у сувише занимљивим временима. Свакодневица овде већ одавно није тек делић историје, већ се историја преобратила у пуки пролог– свакодневице. Све је обавезујуће и све је аманет.
Са страхом се навече осврнем за собом, у грчу да нисам довољно митолошког и натчовечног учинио тог дана?! Шта ће ми памћење поколења ако ме презре комшилук?! Двоглавој аждаји званој национални понос и национална срамота не треба много да се ражести и сажеже нас, псеудоисторијске смртнике...
Пишем све ово не би ли оправдао јерес коју ћу учинити у следећој реченици.

Елем, дубоко сам убеђен да нам наша фудбалска репрезентација није нанела историјску бруку поразом у Казахстану. Нити су нас ремијем са Португалијом учинили највећим народом у историји човечанства. Ето, рекох! А ево и због чега тек сада, с дистанце од неколико дана.

Искрено, чекао сам да се охладе главе и да нека друга тривијалност заузме почасно место, у нашој "историјској свакодневици".

Данима ме прогони лелек пријатеља након казахстанске епопеје: "Како су могли то сада да нам ураде?! Па зар од Казахстана? Сад када је све против нас! Када је најбитније..."?! Слушам га и покушавам да га не прекинем, шамаром. Убеђујем га да у Казахстану живи истоветна врста хомосапијенса, која се, као и ми, креће усправно, не лови доручак, одавно су гласове артикулисали у говор и очигледно (барем тог дана) боље играју фудбал од нас. Толико што се Казахстанаца тиче.

На оно: "Где баш сад кад нам је најтеже и када су сви против нас", дао сам све од себе да га разуверим да су сав наш понос, достојанство, историја и култура у копачкама и штуцнама и да та (преплаћена, прим аут.) фудбалска једанаесторка није скупина племенитих витезова, која је примила благослов да их баштини. Чинило се да је на путу да пронађе нов смисао живота и разлог да осване, кад опет поче: "Па где баш..."

На све то још и на све стране коментари и понеки наслов: "Издаја", "Срамота", "Брука", "Не игра се тако за Србију", "Не брани се тако грб Србије"... Још да ми неко објасни ко је па то ударио на њега (на грб) и да ли су наши после пораза били приморани да клекну и некоме пољубе скуте?! Дођемо ли сад победницима некакав данак у деци, женама, летини?..

Да ли је то ЕУ осим Младића као услов поставила и пласман на првенство у фудбалу? Или се Ахтисари у мајку заклео да ће поцепати и прогутати папир...

Да се разумемо, ово је понајмање текст о фудбалу. Он је тек повод, с превеликом тежином.

Погубили смо се у градацији. Пристали смо на импулс као мерну јединицу постојања. Живот је очигледно постао та "најбитнија споредна ствар на свету". Офсајд замка. Промашени једанаестерац...

П. С.: Предстоји нам ватерполо утакмица са репрезентацијом Хрватске.

Говорка се да ће у случају пораза наших (пу, пу, пу) наступити ледено доба у земљи Србији и да ће непозната сила одвести наше жене у галактичке хареме... Смилујте се на нас, о моћна небеса!