Gde baš sad...

Na nesreću, živimo u suviše zanimljivim vremenima. Svakodnevica ovde već odavno nije tek delić istorije, već se istorija preobratila u puki prolog– svakodnevice. Sve je obavezujuće i sve je amanet.
Sa strahom se naveče osvrnem za sobom, u grču da nisam dovoljno mitološkog i natčovečnog učinio tog dana?! Šta će mi pamćenje pokolenja ako me prezre komšiluk?! Dvoglavoj aždaji zvanoj nacionalni ponos i nacionalna sramota ne treba mnogo da se ražesti i sažeže nas, pseudoistorijske smrtnike...
Pišem sve ovo ne bi li opravdao jeres koju ću učiniti u sledećoj rečenici.

Elem, duboko sam ubeđen da nam naša fudbalska reprezentacija nije nanela istorijsku bruku porazom u Kazahstanu. Niti su nas remijem sa Portugalijom učinili najvećim narodom u istoriji čovečanstva. Eto, rekoh! A evo i zbog čega tek sada, s distance od nekoliko dana.

Iskreno, čekao sam da se ohlade glave i da neka druga trivijalnost zauzme počasno mesto, u našoj "istorijskoj svakodnevici".

Danima me progoni lelek prijatelja nakon kazahstanske epopeje: "Kako su mogli to sada da nam urade?! Pa zar od Kazahstana? Sad kada je sve protiv nas! Kada je najbitnije..."?! Slušam ga i pokušavam da ga ne prekinem, šamarom. Ubeđujem ga da u Kazahstanu živi istovetna vrsta homosapijensa, koja se, kao i mi, kreće uspravno, ne lovi doručak, odavno su glasove artikulisali u govor i očigledno (barem tog dana) bolje igraju fudbal od nas. Toliko što se Kazahstanaca tiče.

Na ono: "Gde baš sad kad nam je najteže i kada su svi protiv nas", dao sam sve od sebe da ga razuverim da su sav naš ponos, dostojanstvo, istorija i kultura u kopačkama i štucnama i da ta (preplaćena, prim aut.) fudbalska jedanaestorka nije skupina plemenitih vitezova, koja je primila blagoslov da ih baštini. Činilo se da je na putu da pronađe nov smisao života i razlog da osvane, kad opet poče: "Pa gde baš..."

Na sve to još i na sve strane komentari i poneki naslov: "Izdaja", "Sramota", "Bruka", "Ne igra se tako za Srbiju", "Ne brani se tako grb Srbije"... Još da mi neko objasni ko je pa to udario na njega (na grb) i da li su naši posle poraza bili primorani da kleknu i nekome poljube skute?! Dođemo li sad pobednicima nekakav danak u deci, ženama, letini?..

Da li je to EU osim Mladića kao uslov postavila i plasman na prvenstvo u fudbalu? Ili se Ahtisari u majku zakleo da će pocepati i progutati papir...

Da se razumemo, ovo je ponajmanje tekst o fudbalu. On je tek povod, s prevelikom težinom.

Pogubili smo se u gradaciji. Pristali smo na impuls kao mernu jedinicu postojanja. Život je očigledno postao ta "najbitnija sporedna stvar na svetu". Ofsajd zamka. Promašeni jedanaesterac...

P. S.: Predstoji nam vaterpolo utakmica sa reprezentacijom Hrvatske.

Govorka se da će u slučaju poraza naših (pu, pu, pu) nastupiti ledeno doba u zemlji Srbiji i da će nepoznata sila odvesti naše žene u galaktičke hareme... Smilujte se na nas, o moćna nebesa!