Како би то Устав рекао

Да би држава била држава, по дефиницији, она мора бити уставна.

У уставној држави, у уређеном и заокруженом правном систему, народски речено, свако ради свој посао. Ако се неки државни орган, стварно или метафорички, запита: а који је то мој посао, може и мора да узме Устав и просто га прочита. Ако ту не пише све, што је због обима посла и важности функције разумљиво, тај исти орган ће узети закон који носи његово име и још детаљније проучити које то послове он треба да врши.

Тако ће скупштина, поред Устава, прочитати, и поново читати, закон о скупштини, влада закон о влади, а шеф државе закон о председнику републике. Има ту још тематских правних аката за читање, али ово је за прву и другу руку, као неизбежна и основна литература, примерено. Што се ти прописи дуже читају и што дуже трају, држава је уставнија. Смемо рећи да важи и обратно.

Који је то посао државног органа лепо пише у Уставу и закону. Ти послови се називају надлежношћу. Ни мање ни више, мера надлежности је Устав и у складу с њим закон. За то што ради и како ради, државни орган сноси одговорност. Ако не ради добро, квалитетно, неће бити поново изабран или ће бити смењен са функције или ће поднети оставку (лична морална одлука). А ако ради противзаконито биће кривично гоњен и суђен.

За разлику од наших највиших државних органа сада, носиоци власти у некадашњој Србији, која се обнављала и поново настајала Првим и Другим устанком, нису имали тако једноставан, читалачки, задатак. Ако је тачно да нису знали или да су с муком читајући срицали, онда им и није за замерити „узимање ствари у своје руке”, односно то што су вршили сваколике државне надлежности. Ни Карађорђе ни Милош, све да су и знали, нису имали шта прочитати а да се тицало њиховог јавног посла, њихове надлежности. Тако су оба и владала и судила више силом него милом (потоњи је првом и пресудио), и преко и по поступку, и војводама и народу, па како нађу за праведно онако је бивало. Потом је донет Устав, па још један, па закони... У једном историјском моменту у Србији је настала надлежност државних органа и њен наставак одговорност, додуше, теже и касније.

Где се денуше надлежност и одговорност у српском друштву омеђеном њеним четрнаестим Уставом? Како то да је Србија постала државом у којој се уставна надлежност државних органа све више сматра палијативном, небитном, записаном у тамо неком Уставу? Већ неко време државна функција или уздише под теретом личности која је врши или, у другој крајности, гута ту личност, правећи небитном и личност и саму функцију. Нема уставне мере.

Када председник републике говори да ће влада донети неки акт... или да влада мора... или да ће влада бити реконструисана... онда се у јавном мњењу стиче утисак да је председник републике на челу владе. Насупрот Уставу у коме тако не пише. У нас се одомаћује и мишљење да председник владе не врши своју надлежност нити преузима одговорност а морао би јер, по Уставу, влада „утврђује и води политику”, а председник владе „води и усмерава рад владе”. Народна скупштина, која је носилац „уставотворне и законодавне власти”, већ уобичајено је у стварности далеко од моћи „највишег представничког тела”, како је назива Устав.

Практично узети надлежност и преузети одговорност, а Устав оставити да као светионик светлуца негде на далеком хриду, може нанети „српски брод” у узбуркане вануставне воде. Таква пракса није друго до вождовско и књажевско „узимању ствари у своје руке”, које је једаред, с правном и политичком зрелошћу, морало да остане иза нас. Обратно, и нечињење државног посла може бити противуставно. Данас мера надлежности мора бити измерена Уставом.

Ако је, пак, изразито лидерство део наше политичке традиције и наше опредељење за садашњост и будућност, оно мора бити поустављено. Нека се Устав мења и кроји по мери човека. Па колико лидера толико и устава. У супротном, раскорак између Уставом записане и практичне надлежности – и извикане а тек помало видљиве одговорности – ствара и учвршћује прецедент (правило понашања) за неке будуће носиоце функција. Они ће онда сами за себе наћи меру надлежности и одговорности. Као и претходници. А са „бродом” шта буде...

доцент на Правном факултету у Новом Саду