Kako bi to Ustav rekao

Da bi država bila država, po definiciji, ona mora biti ustavna.

U ustavnoj državi, u uređenom i zaokruženom pravnom sistemu, narodski rečeno, svako radi svoj posao. Ako se neki državni organ, stvarno ili metaforički, zapita: a koji je to moj posao, može i mora da uzme Ustav i prosto ga pročita. Ako tu ne piše sve, što je zbog obima posla i važnosti funkcije razumljivo, taj isti organ će uzeti zakon koji nosi njegovo ime i još detaljnije proučiti koje to poslove on treba da vrši.

Tako će skupština, pored Ustava, pročitati, i ponovo čitati, zakon o skupštini, vlada zakon o vladi, a šef države zakon o predsedniku republike. Ima tu još tematskih pravnih akata za čitanje, ali ovo je za prvu i drugu ruku, kao neizbežna i osnovna literatura, primereno. Što se ti propisi duže čitaju i što duže traju, država je ustavnija. Smemo reći da važi i obratno.

Koji je to posao državnog organa lepo piše u Ustavu i zakonu. Ti poslovi se nazivaju nadležnošću. Ni manje ni više, mera nadležnosti je Ustav i u skladu s njim zakon. Za to što radi i kako radi, državni organ snosi odgovornost. Ako ne radi dobro, kvalitetno, neće biti ponovo izabran ili će biti smenjen sa funkcije ili će podneti ostavku (lična moralna odluka). A ako radi protivzakonito biće krivično gonjen i suđen.

Za razliku od naših najviših državnih organa sada, nosioci vlasti u nekadašnjoj Srbiji, koja se obnavljala i ponovo nastajala Prvim i Drugim ustankom, nisu imali tako jednostavan, čitalački, zadatak. Ako je tačno da nisu znali ili da su s mukom čitajući sricali, onda im i nije za zameriti „uzimanje stvari u svoje ruke”, odnosno to što su vršili svakolike državne nadležnosti. Ni Karađorđe ni Miloš, sve da su i znali, nisu imali šta pročitati a da se ticalo njihovog javnog posla, njihove nadležnosti. Tako su oba i vladala i sudila više silom nego milom (potonji je prvom i presudio), i preko i po postupku, i vojvodama i narodu, pa kako nađu za pravedno onako je bivalo. Potom je donet Ustav, pa još jedan, pa zakoni... U jednom istorijskom momentu u Srbiji je nastala nadležnost državnih organa i njen nastavak odgovornost, doduše, teže i kasnije.

Gde se denuše nadležnost i odgovornost u srpskom društvu omeđenom njenim četrnaestim Ustavom? Kako to da je Srbija postala državom u kojoj se ustavna nadležnost državnih organa sve više smatra palijativnom, nebitnom, zapisanom u tamo nekom Ustavu? Već neko vreme državna funkcija ili uzdiše pod teretom ličnosti koja je vrši ili, u drugoj krajnosti, guta tu ličnost, praveći nebitnom i ličnost i samu funkciju. Nema ustavne mere.

Kada predsednik republike govori da će vlada doneti neki akt... ili da vlada mora... ili da će vlada biti rekonstruisana... onda se u javnom mnjenju stiče utisak da je predsednik republike na čelu vlade. Nasuprot Ustavu u kome tako ne piše. U nas se odomaćuje i mišljenje da predsednik vlade ne vrši svoju nadležnost niti preuzima odgovornost a morao bi jer, po Ustavu, vlada „utvrđuje i vodi politiku”, a predsednik vlade „vodi i usmerava rad vlade”. Narodna skupština, koja je nosilac „ustavotvorne i zakonodavne vlasti”, već uobičajeno je u stvarnosti daleko od moći „najvišeg predstavničkog tela”, kako je naziva Ustav.

Praktično uzeti nadležnost i preuzeti odgovornost, a Ustav ostaviti da kao svetionik svetluca negde na dalekom hridu, može naneti „srpski brod” u uzburkane vanustavne vode. Takva praksa nije drugo do voždovsko i knjaževsko „uzimanju stvari u svoje ruke”, koje je jedared, s pravnom i političkom zrelošću, moralo da ostane iza nas. Obratno, i nečinjenje državnog posla može biti protivustavno. Danas mera nadležnosti mora biti izmerena Ustavom.

Ako je, pak, izrazito liderstvo deo naše političke tradicije i naše opredeljenje za sadašnjost i budućnost, ono mora biti poustavljeno. Neka se Ustav menja i kroji po meri čoveka. Pa koliko lidera toliko i ustava. U suprotnom, raskorak između Ustavom zapisane i praktične nadležnosti – i izvikane a tek pomalo vidljive odgovornosti – stvara i učvršćuje precedent (pravilo ponašanja) za neke buduće nosioce funkcija. Oni će onda sami za sebe naći meru nadležnosti i odgovornosti. Kao i prethodnici. A sa „brodom” šta bude...

docent na Pravnom fakultetu u Novom Sadu