Пећина

Пре извесног времена, назвао ме је брат од стрица. Нисам га видео дуго, неколико месеци можда. Предложио ми је да одемо на излет и посетимо Злотску пећину. Предлог не само да је био необичан него и узнемиравајући. Никада раније нисам крочио на неко тако мистично и непријатељско место. Али никако нисам налазио разлоге да његов предлог одбијем, поготову што одавно нисам изашао из града.Зато сам невољно пристао.

Путовали смо аутомобилом неких два и по, три сата и најзад се зауставили на крају пута, у дословном смислу те речи. Наиме, неколико километара после месташца Злот, испред малог мотела смештеног на обали вештачког језерцета, асфалт се, једноставно, завршавао. Одатле се даље могло једино пешице. Из аутомобила смо извадили мало опреме (мој брат је страствени планинар) и кренули узбрдо. Успут сам сазнао да се пењемо планином Јужни Кучај. Дан је био прекрасан.

Без много проблема, упркос томе што никада не планинарим, савладавао сам ову тешку туру и то је знатно подигло моје самопоуздање. Предео је заиста био чаробан и потпуно пуст. Друштво нам је правила велика црна птица која је летела кланцем испод нас (!) и поздрављала нас својим равномерним крештањем. Одмарали смо се два пута, ћаскајући о свему и свачему, и најзад стигли на један од нижих врхова Јужног Кучаја. Пред собом смо угледали отвор пећине.

Ту се треба позабавити детаљима. Улаз у пећину је затворен решеткама на којима постоје врата која, на срећу, нису била закључана (или их је некоса слабим нервима, једноставно – обио). Кроз шпиљу води уређен пут, али нема осветљења, па у њој владају апсолутни мрак и тишина. Температура је стална, и лети и зими она је негде око осамстепени Целзијусових. Око улаза су смештене колоније слепих мишева који, у гроздовима окачени о свод, по цео дан ту спавају и чекају да дође ноћ.

Сам пут кроз пећину је подразумевао силазак кроз петнаестак великих одаја, испуњених пећинским украсима. Пут је био кривудав и местимично клизав, али добро трасиран и поштено утврђен. Како смо од осветљења имали само батеријске лампе, пећину смо упознавали фрагментарно. Овај или онај сталагмит или сталактит, парче свода, део пода. Проналазили смо монументалне скулптуре, које је кречњачка вода правила стотинама година, али и оне сасвим мале, које су морале настати још за нашег живота. Мој брат је то називао изложбом споменика. Пожелео сам да их дотакнем. Били су влажни и изгледали некако слузаво. Када сам руком прешао преко њихове површине имаосам утисак да додирујем ледени сомот.

Спуштали смо се све ниже и мене је одједном ухватила зебња. Није то био страх, поготову није могло бити говора о паници, али боравак у том свету, другачијем од свега онога што је представљало моје животно искуство, почео је да ме лагано притиска. На излазу (доњем отвору) пећине, чекало нас је помало непријатно изненађење. Отвор, кроз који је допирао танки сноп сунца, био је, практично, затрпан одроном. Мој брат се, планинарски спретан, успео уз бочни зид и пронашао узак пролаз. За њим сам кренуо и ја. Најзад сам изашао на светлост зубатог сунца. Био сам други човек.

То захтева објашњење. Сама пећина, то се по себи намеће, представља нешто скривено, непознато, алтернативно. Већина нас је за пећине чула, видела их у телевизијским репортажама или у авантуристичким филмовима али о њима нема никакво конкретно знање. Не може ни да претпостави како је бити у њој. Када су се решетке на Злотској пећини размакле, за мене је почео, ма како то јефтино звучало, улазак у нешто што је неодољиво личило на – несвесно. У онај део нас који је скривен, затамњен, неприступачан, тајновит.

Камене скулптуре, осветљене шкиљавом светлошћу наших батеријских лампи, деловале су ми као догађаји који су се у моме животу морали одиграти некада давно али који су још ко зна када заборављени, потиснути. Сада сам их поново проналазио, осветљавао их слабашном светлошћу и схватао како су оне морале ипак остати забележене (скамењене) у неком крајичку моје главе. Једино што ја, до овога тренутка, за њих нисам знао, или сам одбијао да знам, или сам знао али то нисам хтео себи да признам.

Посета Злотској пећини постала је тако значајан догађај у моме животу. Не знам само да ли језа то заслужан једанспелеолог аматерили, једноставно, његово племенито осећање да је његовом брату потребно мало свежег ваздуха. И нових погледа на сопствени живот.