Утеривање „ђачког динара”

Упис средњошколаца у старије године је у току и опет се понавља стара прича: наставници прете деци да без плаћеног „ђачког динара” не могу у следећи разред.

Ситницу да је ова врста помоћи школи искључиво на добровољној бази и да родитељи који немају новац за њу (што је чешћи случај) или не желе да је плате, то не морају да учине, наставници изостављају. Као и појашњење деци да она због неплаћеног „ђачког динара” не смеју да сносе последице. Напротив, ултимативно их упозоравају да ће остати неуписани ако не донесу признаницу о уплаћеној донацији. О последицама које могу очекивати већ од 1. септембра, ако, ипак, неким чудом без плаћеног „ђачког динара” стигну до следећег разреда, средњошколци ће имати довољно времена да размишљају током летњег распуста.

Између наставника и ђака су – родитељи. Неки не знају да „обавезни динар” уопште није обавезан, па га без поговора плаћају. Други су навикли да без много полемике, али и размишљања да ли је то заиста неопходно, плаћају све издатке које школа намеће ради „мира у кући”, јер деца умеју да буду упорна у испуњавању појединих захтева које траже наставници. Трећи, којих је вероватно највише, добро су обавештени да је овде реч о прилогу који даје само онај ко хоће. Огорчени су на школу и наставнике који прете деци, причају како их школа опет уцењује и – баш као и претходне две групе родитеља, уплаћују „ђачки динар”.

Зашто дају паре ако знају да не морају то да раде, а још су и љути на школу? Зато што у тој истој школи њихова деца треба да проведу још годину, две или три. И што ће се већ од јесени та њихова деца наћи преко пута наставника који су инсистирали да се „ђачки динар” плати. А деца су деца, некад закасне у школу, побегну са часа, или не науче лекцију. Наставници имају добро памћење, а рекли су ђацима да је поменути прилог – обавезан.

Деца која су обично против наставника, у овој причи су на њиховој страни и инсистирају да родитељи дају тражене паре. Не мисле она да је добро помоћи школу донацијом, не мисле ни на наставнике, мисле на себе. И њихово мишљење се може сместити у реченицу: „Плати, или ја нећу смети у школу, па сви они ће ми се светити”.

Да ли онда родитељи имају срца и храбрости да се супротставе наставницима? Немају. Улог је за њих превелик, зато спуштају главу, гризу се у себи, и силом плаћају добровољни прилог.

Зато директори школа могу да кажу да званично нису добили ниједну притужбу родитеља због „ђачког динара”. Зато апел Министарства просвете и науке да је ово само донација, који се понавља из годину у годину, ништа не вреди.

Нема дилеме да је „ђачки динар” добра идеја, јер се захваљујући њему побољшавају услови рада школе у коју иду наша деца. И треба да га дају сви који могу, јер тиме помажу и своју децу. Једино што је добра идеја упропашћена лошом реализацијом – уценом родитеља.