Бекство у карневал

Венеција је нашем народу дала појам о лепоти. То је било најлепше место које су људи видели. И јесте најлепше – каже у разговору за наш лист Владимир Пиштало, чији је нови роман „Венеција“ управо објављен у издању „Агоре“.

Билдунгсроман о Венецији приказује сусрете једног човека и његовог митског града, Алефа. Све је почело зимске вечери на Фесту, када је седамнаестогодишњи гимназијалац видео нови Фелинијев филм. Да ли је само „Казанова” крив за овај роман?

Фелинијев Казанова је био окидач. Расап и фриволност осамнаестог века заувек су остали асоцирани са Венецијом јер је у том веку Република пропала. Фелини ми је дао сан о граду. После тога сам доживео сам град. Шетње кроз Венецију, вожње вапоретом и, нарочито, гондолом, веома личе на будан сан. Многи се изненаде до које мере је Венеција непотрошива. После толиких генерација туриста, венецијанска искуства и даље имају смисла.

Призори нису истрошени милионима очију који су их пре нас гледали. Нагнуте палате од скореног шећера, мермерне цркве које ноћу исијавају месечину, плавет лагуна на којима су некад били манастири или луднице, златни прозори над Великим каналом који личе на иконе, византијска катедрала, звонко небо и мелодиозне боје – и даље представљају аутентично чудо.

Кад човек ступи на тло о којем је дуго маштао, обично следи шок – стварност потире „Зид сна”. Ваш јунак све време тражи те неухватљиве слике Венеције... Јесте ли их Ви нашли?

Постоји један јунак Томаса Мана кога стварност стално разочарава јер стално очекује нешто више од онога што доживљава. Сваки млад човек је помало такав. Можда је Венеција била прво место за које сам могао рећи: „Добро је и довољно је.” Млади људи би хтели да побегну из стварности. Рембо говори о „другој страни ваздуха ненастањеној и ненастањивој”.

Морисон каже: „Break on through to the other side.” Венеција је место бежања из стварности које је истовремено стварност. Венеција је начин да се изађе изван света а остане у свету. Она је истовремено вода и копно, садашњост и прошлост, стварност и не-стварност. Једном сам тај град описао као интимност која се накупила до огромности.

Пико дела Мирандола вели да само образовање човека чини божанским. Ја верујем у незамењивост зурења. Ова књига говори о томе како човек учи да види ствари. Како перцепција није датост него вештина и улагање. Све ствари – и најзанимљивије –плитке су ако им пажња не прида дубину. Свет, било да се ради о Венецији или о Београду, не постоји без наше пажње. Стварност остаје ружно паче ако је пажња не претвори у лабуда. Посматрање је алхемијски процес. Добро уочен детаљ није део свакодневног. Тачно запажање долази из ненавикнутог и пружа се као мост ка другом свету. Ако умете да гледате не морате бежати из овог света. То је тајна коју бих поверио младим људима.

Роман открива и Вашу породичну прошлост. Опишите нам те Ваше бокељске претке, њихове кортомалтезеовске животе. Ко су и шта су. Шта вам је, осим Венеције, заједничко у генима?

Често мислим о томе можемо ли замислити животе наших прадедова и прабаба? Како су тачно живели, шта су желели, чега су се бојали? Како су изгледали изнутра? Тешко их је замислити. А шта тек рећи за животе прадедова наших прадедова? Од предмета које су користили до одела која су носили, до мисли које су имали у глави – све постаје компликовано. И саме ликове људи не можете замислити по себи, због измена које је доносило свако ново венчање. Људски лик се мења као облак и сам свет се мења као облак. Хераклит је говорио да никад не можете два пута ступити у исту реку. Свет – река се мења али мења се и онај ко у њу ступа. И човек тече у времену. Нису ли то две реке које ступају једна у другу? Замишљајући своје бокељске претке у 17. веку схватио сам да је врло тешко оживети те „сенке заборављених предака”. Изузев кроз неку врсту аутобиографске фантазије, усмереног маштања. Нејаки разум тад мора да пружи руку свезнајућој машти.

„Венеција” вешто дочарава Вашу поетику карневализације. Тај „свет по Пишталу”, у коме и у тренуцима патоса пулсира један бурлескно-комични дух – овде се ослобађа кроз раскалашни карневал. Како Ви доживљавате тај циркус?

Карневал представља финале моје књиге о Венецији. Карневал није само игра већ нешто дубље. Можда бисмо то могли назвати космичком проституцијом душе. Карневал је моменат када попуштају социјалне стеге. Још у месопотамско време карневалски обреди су укључивали понижавање краља. Достојанственици тад постају смешни. Луде постају достојанствене. Изокрећу се сва значења. То је играње са значењем и идентитетом. Бежање из затвора себе, из кулука сопствених надања. Људи остављају своја лица и узимају друга. Чак више не морају да буду људи. Они се маскирају у животиње, у облаке, у сунца у месеце. То је врхунски тренутак Овидијевих Метаморфоза. Људска заједница имитира читав свет.

Личност није више обавезујућа. Људи постају оно што су, по хиндуистима, били у претходним инкарнацијама. Постају оно што ће бити када више не буду они. Постају реке, мора, ветрови, мачке, звезде. То је тренутак у коме се космос привремено враћа у окрепљујући хаос (хаос који је склон настајању) пре него што ће се поново вратити у ред. Карневал је редак тренутак у коме човек више није једно него СВЕ.

Карневалске маске су празнооке љуштуре. Оне су такође метафоре. Метафоре су не само ознаке граница него и посредници између онога што може и не може изрећи. Оне сажимају теорије у само неколико израза. Њима душа говори себи у сну.

Карневалски је и ватромет у којем Тесла наздравља 20. веку, међу маскама и фуријама, као и увек. Какав је веза између Тесле међу маскама и ваших карневалских маски?

Веза је само један цитат. Тесла на једном месту каже: „Можда ни сама смрт није крај чудесних Метаморфоза којима смо сведоци.” Неки уметници после успеха једне књиге настоје да напишу сличну. Веома ми је драго било што је „Венеција” потпуно другачији роман од Тесле. Тесла се бави судбином једног човека и његовог времена. Као и „Миленијум у Београду“, Венеција је колективна прича. То је роман о граду. У ствари, никад се није радило само о граду, већ о империји, која је имала две флотиле острва, јадранску и грчку. Та империја је у културном погледу веома утицала на нас.

Дуждеви су се сваке године ритуално венчавали са морем. Бацали су прстен у Медитеран и говорили: „О, море, венчавамо те у име наше трајне доминације.” Мој роман покушава да дефинише шта је Медитеран и где престаје. То је и роман о нама. Ми смо медитерански Словени. Јан Морис је тврдио да је Венецијанац једним делом Словен и нарочито је трагове словенског порекла налазио у очима и лицима гондолијера. Ко би оспоравао ту шармантно-блескасту тврдњу?
Римљани су Балкан називали куцавицом света – catena mundi. Свети Сава је овај простор назвао западом истока и истоком запада. Врло је слична културна позиција Венеције. Црква Светог Марка је византијска црква, прозори и балкони Серенисиме су арапског порекла, гондола је била турски чамац, крилати лав је, по пореклу, вероватно кинеска химера. Ради се о граду који се никад није одрекао иједне форме уљуђености; о граду који је, као и Балкан, од бога створен за посредовање.

Као што је Ненад Шапоња уочио, „Венеција” је ваш најинтимнији роман, интимнији и од „Миленијума у Београду”. И интимни омаж филмској нарацији сликом. Он се лакше гледа, него што се чита. Откуд та тајна веза између филма и Ваше прозе?

Целог живота сам учио од филмске уметности. Нарочито од Италијана. Посебно од Фелинија, Венеција јесте омаж Фелинију. Он нам је подарио незаборавне призоре слеђене Венеције у свом Казанови. У ствари, подарио ми је безброј незаборавних призора. Можда су ми ближи они његови филмови који су више стилизовани, као Сатирикон или Ђулијета и духови (Његов наслов је био једна од инспирација за наслов Тесла, портрет међу маскама). Био сам у оном хотелу из Амаркорда и посетио сам у Риминију Фелинијев гроб у облику прекоокеанског брода.

Увек сам се питао како је Фелини радио оно што ради? Он је преко овог света цртао свој свет. Цртао би сваки лик и сваку ситуацију пре него што их сними. Инсистирао је да тачно такав нос мора имати овај лик, тачно такву косу. Морала је да буде ова варијанта плаве а не нека друга. То је био веома индивидуалан свет, бесрамно индивидуалан (Томас Ман се чудио како индивидуално увек побеђује над генералним). И на крају је света стилизација по снази своје оригиналности и искрености постајала реалнија од реалне. Римини из Амаркорда је постајао реалнији од стварног.

После објављивања „Миленијума“ на француском и пласмана у најужи избор за награду „Фемина”, добили сте позив за аудијенцију код Саркозија – и нисте отишли. Шта фали тој моди? Тадић се недавно сусрео са Зораном Живковићем, дао интервју Басари?

Добио сам неколико позива за те Саркозијеве пријеме и нисам отишао из најједноставнијег разлога што су ти пријеми били у Паризу а ја сам био у Америци. Иначе мислим да је охрабрујуће ако српски политичари, који су потрошачи идеја, понекад узму озбиљно писце, који идéје производе.

Кад је француски писац Ерик Емануел Шмит, као млади лауреат, позван код председника Митерана, овај му је понудио да бира, а затим и испунио, жељу: да оде у Сенегал, и упозна једног другог председника песника, Леополда Сенгора. Шта бисте Ви на Шмитовом месту пожелели?

У Америци мајке говоре кћеркама: пази шта желиш јер би ти се то могло остварити. Наша песимистичка култура не предвиђа ни саму могућност остварења. Митеран не би могао да ме упозна са Андрићем (којим ће се бавити моја следећа књига) јер је Андрић мртав.
Тражио бих од тог имагинарног Митерана или од златне рибице пут око света па бих о томе написао путопис.

Како данас, кад свратите да се одморите од Америке, видите Београд?

Дошао сам у Београд у дане цветања липа. Град је био пун обасјаних крошњи, као да крошње цветају светлошћу. Мирис липа се увлачио у све. Пио сам га, просто дишући са хлебом и јогуртом. Тај мирис ми је најважнији утисак о Београду овај пут.