Срце као планина

Чачак – Лазар Филиповић (21) је са победничког постоља у Понтеведри слушао „Боже правде“ а Младен Макојевић (16) на врху Монблана развио заставу Чачка, борећи се да алпски оркан не однесе и њу и њега. Двојица младића пронели су прошле седмице славу завичајног града, победивши супарнике али и природу, која није била благонаклона према њима.

Лазар је на Параолимпијским играма Европе у Шпанији, уз помоћ свог пилота Марка Павловића из Крагујевца, освојио златну медаљу у триатлону, у конкуренцији 30 националних репрезентација. Возили су бицикле 20 километара, пливали везани за чланке ногу 750 метара и трчали пет километара, све заједно осам минута брже од првих иза себе.

– Данас ми изгледа да смо главне проблеме пребродили још пре него што смо стигли у Шпанију. Најпре нисмо имали новца за карте, затим нам се дан пре поласка покварио ауто, па смо позајмили други. Све се, ево, добро завршило. Тек сад се радујем, и увек ме преплаве осећања кад се сетим проглашења победника и наше химне – причао је Лазар Филиповић јуче на свечаности приређеној и њему у част, у Градском већу Чачка.

Вели да је у пливању, стално везан за навигатора, морао да савлада и велике таласе који су у реку навирали са Атлантика.

– Током вожње бицикла заостајали смо пола минута за светским првацима али се њима догодио дефект у последњем кругу и више нико нам није стајао на путу до злата.

Поред вожње тандем бицикла, Филиповић је и активан члан бициклистичког клуба Раднички из Крагујевца. Младић каже да припада категорији слепих лица јер има само 15 одсто вида, али се кроз живот бори за двојицу.

– Тренутно сам студент друге године Високе школе за физиотерапеуте на Медицинском факултету у Крагујевцу, и то не смем да запоставим. Понекад ми је тесан дан јер поред осталих обавеза имам и по четири тренинга од јутра до мрака, али стижем све, макар кроз трк.

Младен Макојевић је са својих шеснаест лета 21. јуна гледао на Западну Европу са њеног врха, и постао је најмлађи континенталац са инвалидитетом који се успео на Монблан (4.810 метара).

– Није било тешко – лаконски каже млади Чачанин који од рођења има знатно умањену способност коришћења руку.

Он је на највишу тачку Западне Европе кренуо са инструктором Петром Шундерићем из њиховог клуба екстремних спортова Армадило у Чачку, спреман да издржи успон пун искушења. И сигуран да ће савладати глечер дугачак чак 600 метара, који је неизбежна препрека на путу за облаке.

– Прву ноћ током успона преспавали смо у шатору, а кад смо дошли у други логор, планинарски камп је био већ пун. На температури од минус 30 степени ископали смо рупу у снегу и у њој заноћили. Најтеже ми је било да пораним следећег јутра, устали смо у два сата и већ у десет до шест били на врху Монблана – описује Младен.

Младић ситне грађе али срца као планина не пропушта прилику да захвали свом инструктору, и већ сања нове врхове:

– Желео бих да освојим највишу тачку Старог континента, Елбрус на Кавказу, па онда Аконкагву у Аргентини и, једног дана, Монт Еверест.

Г. Оташевић