Јагњад за европску трпезу

Суботица – С уверењем да у пољопривреди нема напретка без великих циљева, Мирослав Габрић је пре две године почео да гаји 400 оваца. Ове године их има хиљаду и још око 500 јагањаца. У наредне две године циљ му је стадо од 10.000 оваца, отварање мини-кланице и мини-млекаре, као и извоз на страна тржишта. При томе, одлучио је да их гаји на органски начин, на пашњацима који нису хемијски третирани.

– Када смо се пре четири године вратили из Аустрије, рекао сам брату да ћемо се бавити овчарством. Није ми веровао, али данас смо моја супруга, брат и ја пољопривредници, купили смо 100 хектара земље, а у закуп узели још 140 хектара. Земља је, једним делом, у заштићеном подручју природног добра језера Лудаш, где је и забрањена употреба хербицида, и наше овце ту пасу на отвореном – каже нам Мирослав Габрић.

Ретке су ситуације да млади људи одлуче да своју егзистенцију вежу за пољопривреду, поготово на то нису упућени породичном традицијом, али четрдесетогодишњи Габрић има јасну визију развоја фарме оваца.

– Класично сточарство је пропало, али ако ми желимо да се приближимо Европској унији, морамо да имамо и европске амбиције. Више не могу да опстану мала имања, са неколико хектара, већ од најмање 50 хектара. Када су у питању овце, граница рентабилности је 300 оваца. До сада сам у имање уложио пола милиона евра, само за куповину оваца дао сам 200.000 евра јер су то овце немачке расе „виртенберг“, све су уматичене са тетовиром и контролисаним пореклом и здравственом исправношћу. Али, да бисте могли робу добро да пласирате, морате дневно да на тржиште изнесете између четири и пет тона меса. Очекујем да то достигнем у наредне две године – истиче Габрић.

Иако је прешао на органску производњу, за сада од тога нема користи јер овце продаје приватним кланицама које их откупљују као и традиционално гајене. Продаје их по 2,5 евра по килограму, а крајњи купац за њихово месо плаћа око 6,5 евра. Међутим, да може да их продаје као органски гајену овцу, кланичарима би их рачунао за најмање четири евра по килограму, док би крајњи купац плаћао око 10 евра. У Аустрији, где намерава да пласира део своје производње, цене су готово двоструко више.

– Моја намера је да добијем сертификате ХАЛАЛ и ХАСАП, а већ ме контролише домаћа сертификациона кућа OCS (Organiccontrolsystem), међутим, проблем је што код нас не постоје кланице које раде искључиво прераду овчијег меса, а без тога нема извоза – објашњава Габрић. Због тога планира да током наредне године отвори мини-кланицу, која би запослила пет радника, исто колико би их ангажовао и у мини-млекари.

– За све ове производе постоји огромна тражња, јер и у Европи, али и код нас постоје купци који су за производ провереног квалитета спремни да плате одређену цену. Тренутно је већи проблем задовољити ту тражњу – каже Габрић. Због тога замера држави што интензивније не помаже пољопривредницима, а кредите Министарства пољопривреде са осам одсто годишње камате сматра нереалним.

– Држава на нас сваљује огроман терет и давања, тако смо за здравствено и пензионо осигурање за сваког од нас платили по 80.000 динара. Лицитирао сам земљу за по 300 евра по хектару, рачунајући на субвенцију од 14.000 динара, а држава оклева и то да нам да. Уредно плаћамо одводњавање, а када сам ушао у њиву коју сам излицитирао у Новом Кнежевцу, мислио сам да је рибњак, толико је воде у њој било иако је канал од ње само 50 метара. Додатно сам платио одвођење воде – набраја Габрић.

Пољопривредници у окружењу су у далеко бољем положају, са субвенцијама од 200 до 400 евра, док се за органску пољопривреду даје и двоструко више. Због тога је, примера ради, у Италији 1,3 милиона а у Шпанији милион хектара ораница под органском пољопривредом, а код нас тек неколико хиљада хектара.

– Зар ћемо сви прећи да живимо и радимо у Београду и Новом Саду? Наша села су опустела, младићи не желе да остану на селу где немају ни радну ни животну перспективу, јер девојке неће да се удају за њих. За почетак потребно је бар 25.000 евра, а како неко ко нема тај новац или имовину да стави под хипотеку може да почне да се бави пољопривредом – пита се Габрић.

Александра Исаков