Доктори у анегдотама

ГОРЊИ МИЛАНОВАЦ – Милановчани се, ових дана, најчешће сусрећу на крсним славама: данас код једног, сутра код другог домаћина. И док им је, ранијих година, главна тема била политика и странке, па су за славском трпезом, крај славског колача и свеће, гости знали и посвађати се, ове јесени су се упристојили. Рудничанима и Таковцима, у општини у којој је једногодишње двовлашће локалну власт довело до апсурда, политике је "пун куфер", па су променили тему. На тапету су – доктори, вицеви и анегдоте о овдашњим лекарима, живим и покојницима.

Др Јоца Нешковић (осталима ћемо имена прећутати, видећете зашто) сав је у анегдотама. донео му један сељак флашу добре ракије и, пошто је обавио преглед, доктор прозове следећег, али сељак не излази из ординације. "Шта ви још чекате?", упита га, а сељак: "Чекам стакло". Доктор схвати да човек чека да му се врати боца, прекрсти се и испразни флашу у лавабо. "Ево вам флаша, немам у шта да је преручим, рачунајте као да сам попио и хвала вам."

Ординирао Јоца у селу Бершићи, кад на вратима његови другари Љубиша и Мишко, судски извршитељи. Били по селу, па свратили да им доктор измери притисак.

– Аууу, Мишко, ти си на граници инфаркта – драматично ће Јоца. – Не смеш окусити ништа масно, слано, љуто, иначе...

После тога, позове их код Десимира Трнавца у кафану на пиће. Десимир изнесе препеченицу и овал пршуте са киселим феферонкама и старим сиром.

– А, ја ово не окушам! – одби Мишко. – Сад ми је доктор рекао да не смем масно, љуто, слано...

– Ама, човече, не смеш кад си сам, а кад си са доктором, онда слободно једи и пиј што ти душа иште – доктор Јоца га брзо умири.

Има о др Јоци прича за читаву књигу, али да не чекају друге његове колеге, ево и о њима што смо чули за славском софром.

Навали Клаудије (довољно је, по надимку га зна читав град) неуропсихијатар богат духом, на колегу хирурга да му прода кола. Овоме се не продаје, па удари дебелу цену не би ли га одбио. Јок, не помаже, Клаудије положи паре, али ауто не вози, већ га остави откључаног да месецима стоји пред хирургијом.

– Па ког си ђавола купио од мене кола кад их не возиш? – чудио се хирург, свакодневно гледајући ауто на месту где га је последњи пут паркирао.

– Е, мој брајко, зарадио сам ја на њему дупло више него што сам ти платио. Твојим пацијентима незгодно да те подмићују у ординацији, па све поклоне оставе у твојим колима, не знајући да више твоја нису.

Опет један овдашњи лекар, био је гинеколог, редовно је добијао од пацијенткиња лепо увијене бомбонијере. У реду је, није мито, више је знак пажње. Али, куд ће са толиким бомбонијерама? Домисли се и почне их прослеђивати пријатељу трговцу, овај одвијао омот, продавао их и – доктору паре на руке. А кад су мало поклони оређали, сретне га трговац па упита: "Докторе, имаш ли ти још оних бомбонијера, иду као алва?".

Трговац је, касније, причао да је у фином папиру, у који су бомбонијере биле увијене, увек налазио по сто марака. Пацијенткињама било незгодно да доктору "голе" паре тискају у џеп белог мантила.

Други гинеколог породио супругу једнога из Љига, а овај, кад је дошао по мајку и бебу, тутнуо му новчаницу у џеп. "Хвала, нисте морали", рекао доктор и отишао својим послом. После два-три сата, срећни отац се, телефоном, јавио доктору: "Извините, докторе, ставио сам вам грешком у џеп 50 евра, а мислио сам да је новчаница од десет. Доћи ћу у петак поново да ми вратите 40 евра."

Да завршимо с киме смо започели, са доктором Јоцом. Као млад лекар, једног јутра закасни на посао у болницу, кад тамо заседају доктори и сестре. Мале плате, овако се више не може, наш рад је потцењен, упадају једни другима у реч критикујући државу. Јави се и др Јоца Нешковић: