Проба новог доба

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Позивница која је стигла у коверти (али за сваки случај, дуплирана и и-мејлом) била је сувише занимљива да бих је игнорисао. Била је то понуда да испробам „шевролет волт”, нови „ауто на струју” „Џенерал моторса”, о коме се много говори и пише, али се ретко виђа. У продаји је додуше од октобра прошле године, али само у неколико држава, тако да га на улицама Вашингтона нема – или се не примећује.

Био је то у ствари велики маркетиншки вашар највећег америчког (и после земљотресних невоља „Тојоте” поново и светског) произвођача аутомобила, на коме је потенцијалним купцима, али и радозналцима, професионалним и оним другим, понуђено да испробају све његове моделе, али и да их упореде са оним конкурентским. Поштено! За ту прилику, на огромном паркингу „Федекс филда”, импресивног стадиона за амерички фудбал, постављено је мноштво изложбених шатора и импровизовано неколико полигона за вожњу.

Уз претходну „онлајн” регистрацију, процедура по доласку на лице места била је једноставна: кроз специјални скенер провучена је моја (америчка) возачка дозвола, а око руке ми је стављена папирна наруквица са бар-кодом.

Услов да седнем за волан „волта” био је да претходно испробам „круз”, нови адут „Џи-Ема” у компактној класи у којој је велика гужва конкурентских модела из Јапана и Кореје. „Круз” је океј, удобан, модеран, кажу и економичан, а за америчке прилике и сасвим доступан: 17.000 долара. То значи око 150 долара месечно за кредит или лизинг, јер овде нико ауто не купује за готовину. За овдашње плате, чак и оне мале, може да се купи без великог размишљања.

Док сам „круз” возио сам, на сувозачком седишту „волта” сачекала ме је шармантна Линда, као неопходни саветних за нову ауто-технологију.

И да ми, за почетак, каже да ми не треба кључ (који је био остављен у возачкој касети). За власнике је довољно да остане у џепу: емитује сигнал који препознаје аутомобилски компјутер да би дозволио да се мотор покрене притиском на дугме које је осветљено дискретном плавом бојом.

То је додуше већ виђено. Али оно што сам први пут искусио, то је било да мотор није ни забрундао ни забрујао кад сам тај тастер притиснуо. Уместо тога добио сам само електронски сигнал да је све у реду, да аутоматски мењач могу да пребацим у позицију за вожњу.

Тишина у кабини је прва ствар која тражи навикавање код овог аутомобила, који је по свему што је не само испод његове хаубе и погонским склоповима, него и по много чему другом, досад најуспешнији покушај да се искомбинују аутомобилска садашњост и будућност.

Али да прво објасним технологију, уз мало историје. „Волт” је, као „концепт”, осмишљен пре четири године, а као пројекат преживео је банкрот – стечај и реорганизацију „Џенерал моторса” – његов брак са државом чије су га паре спасле од потпуне пропасти. Пошто на тржишту већ постоје „хибриди”, неки, попут „пријуса” из „Тојоте” чак и веома популарни, који нуде комбинацију електричног и класичног погона, док са друге стране „Тесла” и „Нисан” показују да и чист електрични погон није само обећање, у „Џи-Ему” су оправдано закључили да „волт” мора да буде нешто треће.

То решење се види испод хаубе, где су, један поред другог, два мотора (и између њих пуно дебелих каблова). Један бензински, а други електро. Али точкове окреће само струја. Кад се испразни 190 и нешто кила тешка батерија, смештена у централном делу шасије, компјутер стартује четвороцилиндрични бензински мотор од 1,4 литра, чија је главна улога међутим да буде генератор: да производи струју за електроцимера.

Чисто на струју, „волт” може да пређе у просеку око 60 километара, што је чак и за већину Американаца довољно да се за највише долар и по, колико се струје потроши да се батерија допуни, возе до посла и натраг. А ако крену на дужи пут, онда је један пуни резервоар бензина довољан за око 600 километара. И може да се допуни кад год затреба.

Као што преко ноћи, или на паузи за кафу, може да се допуни и батерија. Уз овдашњи напон од 110 волти, за то је потребно 10 сати. Уз наш, европски, за упола мање. Читајући накнадно о искуствима оних који су већ власници „волт”, видео сам да избегавање бензинских пумпи постаје њихова пасија: користе сваку прилику да батерију допуне, што онда ствара други проблем: не ваља да бензински мотор остаје дуго ван употребе. Али то решава компјутер, који га у таквим ситуацијама, у програмираним интервалима, накратко „кресне”.

Батерија у „волту” је исте врсте као и она у мобилним телефонима и лаптоп компјутерима. Гаранција за њу је осам година или 160.000 пређених километара, са обећањем да ће и после тога још дуго бити добра. Проблем је међутим што је још „кабаста”: због ње су позади само два међусобно раздвојена седишта.

И проблем је што је, са снагом која даје погон од 150 „коња”, убрзање до 100 километара за девет секунди и максималну брзину од 160 километара – исувише скупа, тако да „волт” кошта прилично папрених 40.000 долара. Држава, међутим, даје пореске олакшице и субвенције од 7.500, али упркос том попусту цена је и даље брана за масовну популарност.

Штета, мада не мора дуго да буде тако: очекује се да ће у догледно време узнапредовати и батеријска технологија, да ће бити лакше, моћније и јефтиније. Такав је резултат бар био у другим областима.

Дотле, „волт” је више весник него представник новог доба ауто-индустрије и несумњиви доказ васкрса Детроита, америчког „моторног града”, где су поново профитабилни и „Форд” и „Крајслер”.

У односу на јапанску конкуренцију, доноси боље решење (у „пријусу” електромотор је само помоћни бензинском). „Теслин” спортски „тесла” престаје да се производи, уступајући место мање брзом, али јефтинијем електромобилу (модел „С” са ценом од око 50.000 долара). „Лиф” („лист”) из „Нисана” са дометом од око 120 километара на батерије (нема помоћни бензински мотор) још изазива нелагоду да ће струје нестати баш кад буде највише потребна. „Волт” је зато најбоље од старог и новог – што засад мора баш добро да се плати.

Шта да кажем о својим утисцима после једног круга пробне вожње? Па све је супер – али мало је само један круг…