УН или НАТО

ХОЋЕ ЛИ КОСМЕТ БИТИ И ПОСЛЕДЊА ЉУТА РАНА ЕВРОПЕ коју наводно треба да затвори НАТО својим продуженим присуством на Балкану? Или онај ко сматра да је победио у хладном рату верује да му је сада све дозвољено? То, по свему судећи, највише зависи од Русије, јер ако САД наставе војно прилажење руским границама Москва ће само потврдити своју позицију историјског непријатеља НАТО-а. Наиме, годинама се говорило "да НАТО постоји како би држао Немце под контролом, Американце у Европи, а Русе на дистанци". После рата против Југославије 1999. године нова мисија НАТО-а је "да обузда Балкан, да задржи Американце у Европи и да одобровољи Русе".

Од краја хладног рата планери НАТО-а покушавали су да дефинишу нове задатке савеза и Балкан се скоро сам наметнуо као добар терен за нешто што није само концептуална мисија. Дакле, НАТО је понудио, или наметнуо Балкану свој производ: мировне мисије и безбедност. Но, тај производ данас не може да се успешно понуди, наметне, или прода великим силама као што су Русија, Кина и Индија, њиховим савезницима, или државама удаљеним од Европе. Значи постоји несклад реторике лидера НАТО-а и реалистичких опција, при чему је једина конкретна примена нове концепције старог савеза извршена на Балкану.

НАТО је отворено подржао независност Космета, "надгледану", или "ненадгледану" и није толико важно. За Србију би то могла да буде проблематична промена геополитичке равнотеже у региону, а за становнике уже Србије вероватно и нова дилема око емотивне, и не само емотивне, везаности за атлантске интеграције. Они са Запада који се ругају историји очито се не сећају да су се правна доктрина националног суверенитета и принцип немешања, узгред буди речено, зајемчени Повељом УН, појавили на крају катастрофалног тридесетогодишњег рата не би ли спречили да се понове харања из 17. века, када је око 40 одсто становништва централне Европе умрло због конкурентских верзија универзалне истине. Када се једном прошири доктрина универзалне интервенције и наметање конкурентних истина, ризикујемо да уђемо у свет разуздане врлине. Јер, шта је друго "наметање надгледане независности Косова", како рече Хавијер Солана, него наметање конкурентних истина.

Питање Космета биће, дакле, прави тест да се види ко је коме подређен. Ако је НАТО још увек подређен УН, његове преамбициозне потезе кочиће руско-кинески вето. Ако НАТО настави да сам одређује универзалну легитимност наићи ће на отпор већине осталог света. Дакле, Космет ће показати хоће ли седница Савета безбедности УН почети са поднасловом: "Спонзор је..."

ТЕХЕРАН КОРИСТИ НЕКОНВЕНЦИОНАЛНЕ МЕТОДЕ да би тестирао своју политичку и војну стратегију према Вашингтону. Заробљавање британских морнара у водама Персијског залива само је наставак рата нерава и пипање пулса Европе и њене лојалности према Лондону. Велика Британија се за сада уздржава од војне акције ослобађања морнара, јер је она, заправо, и немогућа када је Иран у питању. Наиме, Британци се вероватно добро сећају америчког фијаска са покушајем ослобађања заробљених талаца у америчкој амбасади у Техерану пре скоро 27 година. Али, ни Лондон ни Вашингтон јавно се не одричу војне опције. Посебно Вашингтон ту врсту могућности, када се и појави у медијима у контексту иранског нуклеарног  програма, никада не демантује превише оштро. Зашто?

Зато што је и претња силом елемент дипломатије и зато што Џорџ Буш зна да најнекориснији потез који један државник може да направи јесте да противнику стави до знања шта није спреман да уради: то може дубоко да уздрма моћ вршења политичког притиска који има за циљ остварење својих интереса без прибегавања сили...