Изгубљена младост

Од нашег специјалног извештача
СОЛУН – На 47. Солунски фестивал филм Олега Новковића "Сутра ујутру", према сценарију Милене Марковић, стигао је одмах после тријумфа на фестивалу у немачком граду Котбусу где су му припале чак три награде: фестивалски Гран при, награда међународних критичара и прва награда публике која подразумева обезбеђену дистрибуцију филма у Немачкој.

Ова чињеница предочена је и солунској публици која је на обе досадашње пројекције нашег филма испунила велику салу "Ставрос Тонес" (резервисана за програм "Балкански преглед") до последњег места. Громке аплаузе филму није могао да чује нико од његових аутора и протагониста јер до Солуна нису стигли. Штета, јер су уобичајени разговори публике са ауторима филма после пројекција често и неки од најузбудљивијих фестивалских тренутака. Публици је поверено гласање за вредну награду за најбољи филм у програму "Балкански преглед", и она тај посао приљежно и одговорно обавља па самим тим очекује и присуство аутора, глумаца или продуцената. Како сада ствари стоје, по броју гласова (3.890) "Сутра ујутру" заузима друго место на листи . Са десетак поена више на првом месту је "Ратно дете" Кристијана Вагнера са Лабином Митевском у главној улози у причи о младој Босанки која је сазнала да је њена ћерка преживела рат и да живи у Немачкој под другим именом и без успомена на праву мајку. Но, гласању још није крај. Има још филмова које треба видети, међу њима и "Караула" Рајка Грлића, и још пуно гласачких листића које треба попунити и убацити у гласачке кутије, о чему понекад и преозбиљно брину младе фестивалске волонтерке.

Од филмова у конкуренцији за награду "Златни Александар" и 37.000 евра, до сада су се издвојила четири. Најбољи утисак у целини оставио је канадски дебитантски филм "Point" (у смислу – срж ствари, прим. аут.) Џошуе Дорсеја, који додуше није понудио посве оригиналну тему, али је на плану грађења атмосфере филма и мозаичког грађења међусобних веза ликова постигао високе домете. Ово је прича о животу тинејџера (ансамбл одличних натуршчика) са погрешне стране пруге, у сиротињском, мултикултуралном кварту једног канадског града, звук и слика крика данашње омладине без квалитетних узора и без вредности које ваља следити. Начин на који они доживљавају свет и реагују на њега, већ је делимично виђен и апсолвиран у филмовима Лерија Кларка међутим, Џошуи Дорсеју полази за руком да у већ познато унесе знатну дозу свежине и функционалне динамике.

Добре оцене заслужује и други целовечерњи играни филм мексичког редитеља Херарда Нарања. Његов "Драма/ Мекс" је прилично чврста прича о три истовремено и срећна и болна људска односа која се развијају у једној ноћи, у некада луксузном а сада оронулом Акапулку, који је послужио Нарањоу као оквир за горко-слатку драму. Као занимљив показао се и дебитантски филм "Дан ноћ, дан ноћ" Јулије Лактев, руске имигранткиње у САД, о девојци која се спрема да изведе самоубилачки акт на Тајм скверу. Ауторки је пошло за руком да, конфронтирајући визуелни минимализам мимике терористкињиног лица и звуке буке и живости града, постигне завидну напетост филма, уједно не објашњавајући ни етичко порекло, ни идеале или веровања главне јунакиње.

Вредан пажње је и исландско-дански филм "Крв није вода" Арнија Олафура Асгирсона, црнохуморна демонтажа добростојеће младе породице и породичних односа, иницирана случајним сазнањем главног јунака да крвна група његовог сина није подударна његовој. Све што после произилази у филму, и туга и смех, последица су Асгирсоновог поигравања са незнањем и предрасудама филмског јунака. На овај и овакав филм, публика у централној дворани Олимпион, најбоље је реаговала.