Сви потреси Јурија Љубимова

Пише Јован Ћирилов

Велики руски редитељ очигледно не може без драме, без драма на сцени и без драматичних сукоба око сцене. Почео је са дисидентским сукобима са совјетском влашћу раних шездесетих прошлог века, а ових дана са 93 године у темпераментном сукобу са својим глумачким ансамблом.

Уметнички успон овог непоновљивог позоришног борца за ново пратим већ готово пола века. Први пут смо се срели у његовој канцеларији на Таганки уочи Првог Битефа 1967. године кад смо смишљали тактику како да совјетски догмати соцреализма пусте представе његовог театра на јеретички Битеф. А недавно сам га слушао, овог пролећа, у Санкт Петербургу после свечаности на коме му је додељена специјална награда Премија Европе (коју је раније добио и Битеф), како као прави стари мудрац прича о суштини позоришта.

Ових дана слушам како дубоко разочаран у своје глумце проглашава крај Театра на Таганки, који је основао 1963. године, кад је као професор Позоришне академије у Москви успешно представио Русији првог Брехта са комадом „Добри човек из Сечуана”. Иронија судбине је чињеница да у драматичном затварању Таганке опет игра улогу управо тај исти „Сечуан”. Ових дана Театар на Таганки је гостовао у Прагу са поменутом Брехтовом представом „Сечуан”. Пред представу заказана је уобичајена кондициона проба. А онда је ансамбл затражио од Љубимова да им исплати хонорар, јер у противном неће играти. Љубимов је рекао, овог пута као глава позоришта, да ће хонорар добити као што је уобичајено тек после одигране представе. Глумци се нису сложили, инсистирали су на хонорару одмах или нема представе. И представе није било. Љубимов се са огорчењем обратио ансамблу да распушта позориште које се у иностранству обрукало.

Наравно да после овог скандала, који је још одјекнуо у свету, све иде по принципу, „једна штета, сто грехова”. Најгласнији чланови Таганке изјавили су да им је доста диктатуре Јурија Петровича, да их он непрестано вређа, називајући их разним погрдним именима. Неке чланице су се жалиле на превелик утицај његове супруге Каталин, глумице пореклом из Мађарске.

Истини за вољу, ансамбл Театар на Таганки већ се једном поцепао на два дела. Тада се на челу отпадника нашао амбициозни глумацНиколај Губенко, у једном тренутку и министар културе Русије (1978),који је тик уз легендарну Таганку основао позориште после сукоба са Љубимовом (1993), које се и зове тако некако – Таганка Удружења глумаца.

Повесница драматичних догађаја око Јурија Љубимова на сцени и око сцене веома је дуга, а нимало једноставна. Јуриј Петрович је имао тешкоћа већ одмах по оснивању Таганке. Он је отворено говорио да гради позориште на традицији златне епохе руске авангарде пред стаљинистички мрак, коју су обележили Мејерхољд, Вахтангов, Таиров и Јеврејинов. За идеолошку врхушку дубоко укорењену у догме социјалистичког реализма била је то невероватна црвена марама. Колико се власт још шездесетих година, после Стаљина, борила против „декаденције” Јурија Љубимова везују ме моје искуство са челницима тадашњим Министарства културе СССР. Моји упорни захтеви да пусте Таганку на Битеф већ прве сезоне од 1967. године, завршили су се аргументом: „Ви кажете да Вас интересује експеримент Јурија Љубимова. Али ви морате знати да СССР, као и у економији, не извози експерименте, већ готове производе.”

Отада смо ипак упорно позивали „експеримент” Јурија Александровича сваке године на Битеф. Он и његов театар били су све више у центру пажњесветске јавности. Пред 10. Битеф 1976, који је уједно био и театар нација под покровитељством ИТИ-ја и Унеска, били смо обрадовани вешћу да ће Таганка учествовати на Битефу. Ипак, да не би јеретички Битеф био први који има Таганку, послали су је неколико недеља пре тогада гостује у Софији, ваљдакао вернијег руског савезника СССР-а.

До тог тријумфалног гостовања Таганке на Битефу Љубимовје имао горких искустава са совјетском влашћу. Године 1980, после смрти његовог великог глумца Владимира Висоцког, који је на Битефу тријумфовао као Хамлет са гитаром протестног певача, свеЉубимовљеве представе скинуте су са репертоара, а године 1987. чак је био лишен совјетског држављанства. Један од разлога је био то што је режирао у иностранству. Наравно да је Љубимов морао да настави да режира изван Русије, а са некима је доживео велике успехе као што су „Злочин и казна” и опера „Лулу” у САД.

Ја сам имао срећу да видим велики део опуса Љубимова из најразличитијих периода. Колико год био велики редитељ, његове представе нису биле истог нивоа. Пример мање успеле представе је „Сумрак” Бабеља, са којом је Хабима из Тел Авива дошла на један од каснијих Битефа.

Коначну оцену о недавним збивањима, која неки неправедно зову трагикомичним, нисам у стању да пружим. Да је Јуриј Петрович човек истовремено прек и захтеван, то је несумњиво. Овако издалека делује да је Љубимов у моралном смислу чист кад га је разгневила уцена ансамбла око хонорара.

Мој утисак приликом недавног сусрета са њим у Санкт Петербургу је крајње позитиван, чак узбудљив. Пред нама позоришним радницима из целог света седео је прави позоришни мудрац, са манирима неког руског племића каквог га замишља наша машта. А речи су билемелем, прави бисери сувереног и противречног позоришног ветерана.