Моћ јавног мнења

Летошње обећање ЕФГ банке и Министарства просвете и спорта да ће по завршетку октобарског испитног рока стипендирати најбоље студенте завршних година државних универзитета у Србији са по 1.000 евра, после извесних неспоразума и перипетија, ипак ће бити испуњено. Још је јуче изгледало да су студенти завршних година са просеком вишим 9,50 узалуд ишчекивали данашњи дан и своту новца која ће попунити њихов углавном скромни буџет, јер су, ненадано, услови конкурса промењени прошлог петка. Тада им је саопштено да ће новац, уместо њима, бити додељен апсолвентима, којих је мање.

Најбољи међу најбољима су се јавно побунили, сматрајући да је недопустиво да се неко на тај начин поиграва с њима. Немали број декана и професора подржао је њихов захтев да добију што им је обећано. Јавност и Министарство су такође били на њиховој страни. ЕФГ банка је онда учинила једино исправну ствар: испунила је речено, односно прихватила сугестију Министарства да стипендије да онима којим је стипендије првобитно обећала. Тако ће најбољи студенти данас, на свечаности у Београду, добити по 1.000 евра.

Овакав епилог охрабрује и враћа пољуљано поверење у моћ јавног мњења у Србији. Сувише често се чини да нико не мари за оно што грађани у овој земљи мисле. Грчка банка и српско министарство су на крају ипак показали слух за мишљење јавности. Да нису, цела ствар је лако могла да се претвори у скандал, и то у јеку студентског незадовољства које из разних разлога не јењава.

Најбољи студенти су много пута бивали разочарани управо због стипендија. Многи су ионако склони да верују да су сви конкурси намештени. Они сведоче да су слали своје биографије с највишим оценама на безброј адреса, али да најчешће нису добијали чак ни повратну информацију. Неки од најбољих студената Електротехничког факултета у Београду тврде да је на неке од конкурса за стипендије било потребно послати и крштеницу СПЦ, како новац случајно не би завршио у рукама неког неправославног академца.

Недавно је објављен конкурс за стипендије у виду скупоцених ручних сатова, чиме највећи број анкетираних студената такође није био одушевљен, као ни неки професори.

Упркос свему томе, исти студенти кажу да не желе да оду у иностранство по сваку цену. Радије би остали овде, али очекују макар делић уважавања и подршке која следује њиховим колегама на Западу.

Званичници државних универзитета су склони да тврде да поклонима (стипендијама) не треба гледати у зубе и да треба прихватити сваку материјалну помоћ. Ипак, у пракси се показало да то није тако једноставно и да неке племените и добре намере појединаца лако могу имати негативан одјек у јавности. Дародавци и државни универзитети би зато морали да воде рачуна о томе да ће јавност у јефтином маркетингу на крају ипак препознати – јефтин маркетинг. Не треба по сваку цену склапати аранжмане који представљају увреду за младу интелигенцију.