Анђели на врху игле

Први споразум између Београда и Приштине о слободи кретања и матичним књигама претворио се у сколастичку расправу о томе колико анђела може да стане на врх игле.

Срби јужно од Ибра, барем према речима њихових представника који се оглашавају у медијима, живеће лакше после договора о слободи кретања и матичним књигама.

Срби са севера Косова кажу не да неће живети боље него ће им овај споразум урушити оно што су до сада грчевито бранили – да своје четири општине по сваку цену задрже ван домашаја приштинских институција.

Срби у остатку Србије углавном не могу да схвате све тешкоће и зачкољице по којима се живи на Косову и Метохији, јер су сувише заокупљени својим животима. Зато ће слегнути раменима и рећи: Ако је њима тамо добро, онда у реду.

Проблем је што ће политичка бура која је настала и у Београду и у Приштини сваким следећим договором бити све већа. Део опозиције која сматра да је овим договорима власт признала Косово биће све гласнији зато што их сигурно ниједан следећи договор неће убедити у супротно.

Власт ће такође по сваку цену бранити своја достигнућа, али ће се недовољним испоставити ако то буде почивало на примедбама да они који их критикују немају бољи предлог и да је лоше што мисле исто као приштинска опозиција. Чак и ако Србима јужно од Ибра живот заиста буде лакши, кључно питање за остале Србе ће бити: Да ли је нама због тога боље?

Зато домети овог првог договора личе на сколастичку расправу.

Зато што слободу кретања не гарантује ниједан докуменат, који иначе служи за означавање припадности. Слободу кретања гарантује само уређен државни систем.

А такав систем не постоји на Косову и Метохији. Мисија ЕУ, која је од 9. децембра 2008. дошла на Космет да на статусно неутралан начин надгледа, прати и саветује спровођење владавине права – не обавља свој посао како треба.

То могу да посведоче српски младићи које су припадници Косовске полиције и специјалних јединица „Росе” на Газиместану претукли и стрпали у затвор. О томе могу да нам причају и сви они који пролазе кроз шпалир каменица покушавајући на Задушнице да обиђу гробове својих најближих. Као и радници Трепче чији камиони недељама стоје у Митровици пошто у Еулексу неће да им ставе царински печат како би руду могли да извезу.

О томе се Еулекс не изјашњава него пребацује одговорност на Београд и Приштину да од свих најгорих решења пронађу најмање лоша. Оно у чему су успели за ове две и по године је да скрену расправу са суштинских питања, за која су одговорни, и слагалицу пребаце на сто онима који не могу да је реше.

Зато се сада води расправа о томе да ли ће Србину на Космету бити лакши живот ако само једном мења таблицу уместо три пута и ако по извод из матичних књига може да путује само до Приштине, а не мора да иде до Краљева.

Зато цела ова прича није историјски споразум него увертира за пребројавање палих анђела са врха оне игле.