Вешт опсенар у времену мафијаша

Кањош Мацедоновић је јунак који је у неку руку постао мит и део колективног сећања, и као такав и даље живи у причама и подсвести једног народа. Зато га и радим са много више обзира и слуха према поднебљу и менталитету, а опет покушавајући да га не сведем на тип некаквог вештог и премазаног „медитеранског спадала”, каже глумац Игор Ђорђевић. Ове дане он проводи радно у пробној сали Народног позоришта у Београду. Познат је и разлог: спрема насловни лик у представи „Кањош Мацедоновић”, коју режира Вида Огњеновић, а премијера је 8. јула на сцени „Између цркава”, као прва овогодишња позоришна премијера фестивала Град театар у Будви. Београдска премијера се очекује почетком наредне сезоне Народног позоришта у Београду, које је копродуцент представе.

Поред Ђорђевића у бројној глумачкој екипи су: Предраг Ејдус, Бранислав Лечић, Александар Ђурица, Бранко Јеринић, Зоран Ћосић, Радован Миљанић, Небојша Кундачина, Хаџи Ненад Маричић, Андреја Маричић, Стела Ћетковић...

Драма у три чина „Кањош Мацедоновић”, према Стефану Митрову Љубиши, праизведена је, да подсетимо 28. јула 1989. године такође у режији Виде Огњеновић на поменутом фестивалу. Насловног јунака тумачио је Жарко Лаушевић, а у подели су били: Дарко Томовић, Марко Баћовић, Петар Краљ, Предраг Тасовац, Стојан Дечермић, Петар Божовић, Раде Марковић, Весна Тривалић и многи други.

Прва поставка „Кањоша” била је о Паштровићима и следила је традиционалну митску причу о овом јунаку. Овога пута је у питању ново, другачије читање „Кањоша”: оштра, горка и црна представа о томе како је мала средина у суштини дволична и опора.

– Тада, када је била праизведба драме имао сам 11 година и врло мало знам о тој претходној представи. Не трудим се ни да сазнам, јер бих можда несвесно терао себе да неке сцене радим супротно од онога што осећам, не бих ли био другачији, јер ме је неко претходно сценско решење завело. У новом читању „Кањоша” бавимо се односом мале средине према себи и према моћнијима од себе, од којих зависимо. Све је стављено у мафијашки контекст и има атмосферу подметања и превара, плаћеника и дипломатије – каже Ђорђевић, који већ има искуство када су у питању представе настале према будванским културним мотивима.

Игор Ђорђевић објашњава и којим сценским бојама ће бојити свог Кањоша Мацедоновића, трговца и авантуристу, јунака и антијунака, будући да многи још увек памте Жарка Лаушевића у овом лику.

– Кањош је по мени човек са изузетним талентом за читање других људи, талентом за убеђивање, вешт опсенар и трговац. Човек са петљом и жељом да преузме одговорност на себе. И најбољи, и најгори: по потреби! Овај особени јунак поседује особине човека драгоценог за свако време и за сваки народ. А у ово мутно време, и за исцрпљени народ – неопходног.

Тако је Ђорђевић после Ајнштајна, Едипа, Бруна и других сценских јунака ево стигао и до Кањоша Мацедоновића. И овога пута не можемо а да не приметимо танану уметничку нит која спаја Игора Ђорђевића са редитељком Видом Огњеновић, будући да је већ дуже време „задужен” да тумачи главне ликове у њеним представама. Ђорђевић је завршио Академију уметности у Новом Саду, у класи професорке Виде Огњеновић у друштву са Иваном Босиљчићем, Слободаном Стефановићем, Надом Шаргин, Душаном Јовићем и другима.

Рад на „Кањошу” готово да се поклопио са пробама представе „Зли дуси” Ф. М. Достојевског у драматизацији и режији Тање Мандић Ригонат, у којој Игор Ђорђевић тумачи лик Николаја Ставрогина, а чија премијера је наваљена за крај септембра на сцени „Раша Плаовић” националног театра. А колико је деликатно када глумац у исто време ради две улоге, Ђорђевић одговара:

– Прво да кажем нешто у своју одбрану, јер неки „зли дуси” ће рећи „болесне амбиције”. Имао сам само недељу дана паузе између рада на ова два комада, али готово да их радим упоредо, јер не може се са глумцем као са машином. Рекао бих, ипак, да је све ствар организације и „хигијене” у глави. Што се сличности ова два лика тиче, она је можда једино оличено у томе што су оба јунака покретачи главних радњи и што поседују изузетну привлачност: Кањош који своју харизму користи за себе и негује је ту пред нама, Ставрогин је носи јер му она припада, иако му је тереткрст и која га уништава.