Публика плаче са мном

ЕКСКЛУЗИВНО
Марини Абрамовић је почетком новембра уручена награда фондације Гугенхајм у Њујорку за дело "Седам лаких комада", изведено пре тачно годину дана у овом музеју. Ово дело оцењено је као изузетно остварење, и нови начин виђења перформанса. Награду нашој прослављеној уметници уручила је директорка Гугенхајма Лиза Денисон. Марини Абрамовић и кустосу ове изложбе припала је и награда Међународног удружења критичара АИКА која ће јој бити уручена 21. фебруара.

Подсетимо, у новембру прошле године Марина Абрамовић је извела седам перформанса славних уметника као што су Вито Акончи, Брус Нојман, Ђина Пане, Вали Експорт и Јозеф Бојс. Укључила је и свој нови перформанс, као и поновно извођење сопственог дела из 1975. године – "Томас липс" – познатог по урезивању петокраке на стомак уметнице. Марина Абрамовић се тако уписала на листу славних добитника награде "Гугенхајм", на којој су и Ричард Сера, Луис Буржуа, Нам Џун Пајк, Матју Барни... Марина Абрамовић најављује и две велике изложбе за следећу годину: ретроспективу у Бону и самосталну изложбу у њујоршком музеју МОМА, као потпуно нов, до сада невиђени концепт...

ИНТЕРВЈУ
● Ускоро можемо да очекујемо и Вашу књигу о историји перформанса. О каквом је делу реч?

– Пре свега, 24. фебруара биће приказан филм у трајању од 90 минута ауторке Бабет Манголд о "Седам лаких комада". Истовремено ће бити представљена и књига (у издању Карта Милано) о овом догађају. Књига је посвећена Сузан Зонтаг. Пре него што је умрла, доста смо разговарале о овим радовима и она је желела да учествује у њиховом стварању, да пише о њима, да буде модератор разговора. Мени је веома важно пријатељство са Сузан Зонтаг. Последње две године смо биле веома блиске. Суштина тог перформанса било је, заправо, реизвођење некада изведених перформанса и одговор на питања шта се догађа са уметником када престане да их изводи или када умре. Како музеј може да уврсти у колекцију такав рад? За мене је то веома важно питање јер сматрам да перформанс може да живи само ако се омогући његово поновно извођење, па сам покушала да успоставим нова правила која се односе на то. Пре свега, поставила сам себи задатак да тражим дозволу уметника, ако је жив, или фондације која представља његов рад ако њега више нема. Онда следи разумевање тог материјала за који, нормално, треба и да се плати. Коначно, правим сопствену верзију.

● Шта је најтеже у тим припремама?

– За мене је најтеже било како да изведем перформансе оних људи које никада нисам видела, и које никада нисам упознала. Изабрала сам комаде које сам увек волела и који су ми били интересантни. Знала сам само интерпретације, и приче сведока. Осећала сам се као археолог који копа по прошлости, и покушавала да све урадим на најбољи могући начин. Страшно сам се плашила. Зналa сам да ми је потребна огромна енергија за извођење, јер то је почињало у пет после подне и трајало до поноћи. И, тако седам дана. Желела сам да моје интерпретације дају нови начин виђења тих перформанса. Желела сам да створим осећај безвремености. Публика која уђе на почетку перформанса, обично не види крај. А ја сам остајала на сцени и кад би се музеј затворио и публика напустила зграду. Плашила сам се како ћу физички и ментално издржати 49 сати колико је укупно трајао цео догађај. Реизвођење "Томас липс" било ми је тешко, али не толико, јер је то мој перформанс, познат ми је. Најтежи ми је био перформанс Јозефа Бојса, јер сам га реконструисала на основу врло кратког видео материјала.

● Колико сте изменили перформанс "Томас липс" из 1975. године?

– То је дело које представља комбинацију симболике православне религије и комунистичког мита. Уведени су и неки нови елементи у односу на прво извођење. У оригиналном извођењу почињем са узимањем меда, пијењем црног вина, урезивањем звезде, бичевањем саме себе и лежањем на леденом крсту. Део тела крвари услед урезивања звезде, а други део се смрзава. Све сам то понављала седам сати, али сада сам додала и неке нове елементе. То су: метроном са спорим откуцајима као метафора времена које пролази, стајање у ципелама, истим оним у којима сам прошла Кинески зид, исти штап, додуше мало краћи, партизанска капа моје мајке из 1941. године. Све то, уз песму Оливере Катарине коју она пева на руском "Бог чува словенску душу". Сваки пут када би та песма кренула ја бих плакала. Плакала је и публика. Био је то најдирљивији тренутак тог комада.

● На који начин сте, уз сву концентрацију на дело које изводите, свесни присуства публике?

– Публика ми је веома важна. Максимално сам концентрисана на оно што радим, али и на публику јер ја то радим због њих. Чувена играчица Марта Грејем је рекла: "Где год стане играч, то је свето парче земље". Ја бих то реинтерпретирала у исказ: "Где год је публика то је света земља". Врло сам свесна присуства публике. Свесна сам сваког појединачног покрета. Када неко улази, излази, иде у тоалет, или проговори. Али, када сам на врхунцу концентрације, када сам у посебном стању свести, ни они се не померају. Наравно, то не може трајати свих седам часова јер је нормално да концентрација варира.

● Какав је у Америци однос уметности и бизниса?

– Тржиште је веома важно. На пример, у нашој земљи никада нисмо имали чисту ситуацију у вези са уметношћу и новцем. То је нездрава ситуација, јер, ако погледате уназад, у историју, увек је било људи који су плаћали и Леонарду и Микеланђелу да стварају уметничка дела. Данас има људи који имају новац и који желе да подрже уметност. За пројекат су вам потребне паре, а ви морате и да продате рад. Наравно, ту има много манипулација. То је када се прилагођавате тржишту само да бисте продали свој рад. Али ако правите рад у који искрено верујете и ако се он још и прода, то је супер. Ја никада нисам правила компромисе. Да сам, крајем 70-их, почела да сликам слике, ја бих сада била веома богата. Али, зашто бих то радила када нисам веровала у сликарство?

● Да ли још предајете студентима?

– Не више. Подучавала сам их више од 20 година! Али, не желим у пензију, мада ускоро пуним 60 година! Радим као куратор у једној перформанс групи "ИПГ". Радим као неко ко успоставља контакте са галеријама и фестивалима како бих помогла мојим бившим студентима да, као уметници, направе каријеру. Веома је важно да, када дођете у одређене године, будете великодушни према младима и преносите им своја искуства.

● Из Холандије сте преселили у Њујорк. На који начин Вас подстиче овај град?

– За уметника је врло важно да се нађе на неком тешком месту, а Њујорк то јесте на сваки могући начин. Овде живи много уметника, утакмица је сурова, а и политички живот је буран. У том смислу, Холандија је успавана и, заправо, у њој се не дешава много тога. Раније ме није интересовала оваква врста рада, занимало ме је да обиђем свет, да упознам Абориџине, Тибетанце, много сам тога научила у Азији...

● Ваш животни партнер је, такође, уметник...

– Дуго сам живела и радила заједно са Улајем, и тај растанак је био веома болан. Ова веза је много другачија. Пре свега, оно што радимо је тотално другачије, не радимо заједно, и могу да кажем да је мој најбољи партнерски однос управо овај сада.