Невидљива појефтињења

Координатор у Министарству финансија Милан Париводић изјавио је пре неки дан да ће, према пројекцијама тог ресора, планирана инфлација у Србији за наредну годину бити 7,5 одсто, док ће ове бити испод осам процената, што је ниже од пројектованих 9,3 одсто. Лане су цене на мало биле свих 17,7 процената. Успех? Велики. Али, и са том стопом смо рекордери у Европи.

Јесте стопа инфлације преполовљена, али то обични грађани, тешко могу да осете. Њихов субјективан доживљај стандарда и цена робе коју свакодневно пазаре, нису пуки одраз статистичке методологије снимања цена на мало. Иако није реч о систему, у коме месо поскупи 20, али зато локомотиве појевтине 50 процената, па је стопа инфлације, ипак, подношљива, праћење укупног кретања цена и наш доживљај свега тога много је сложенији од ове приче. Отуда и неверица у оно што се дешава. За илустрацију само два примера.

Већ недељама цена горива пада. Бензин је увелико испод 80 динара. Тачније, безоловни стаје 78,60 динара. До пре неки месец био је и свих 88 динара. То је уочљиво без сваке сумње.

Динар и ових дана јача. Куповни курс евра је био испод 80 динара. Видљиво? Како да не. Само када би било динара.

То су само два примера пада цена. Док појевтињења горива директно утичу на општи индекс цена, па се сусрећемо и са дефлаторним кретањима, курс евра игра посредну, сасвим другачију улогу – требало би да благотворно делује на трошкове увозника. Пошто су девизни издаци мањи, требало би и цене робе која се увози, или у себи има високо учешће страних материјала, да клизну надоле. Бар у оној мери колико је евро пао – од 10 до 12 процената – а да, при томе, нису ескалирали неки други трошкови, јер и цене транспорта (горива) су пале.

Наше тржиште то не региструје, а још мање потрошачи. Због тога је веома занимљива и недавна изјава министра за трговину, туризам и услуге Србије Бојана Димитријевића у Привредној комори Србије. Према агенцијском извештају, министар Димитријевић је рекао: "У Србији постоје доминантни играчи на тржишту, али то не значи да су они монополисти, већ је лоше уколико те компаније нарушавају и отежавају конкуренцију. Компанија ’Делта М’ од 100 најтраженијих артикала у Београду прода око 40 одсто, док је на територији Србије њен тржишни удео око 12 процената".

Расправа о томе да ли је ова фирма доминантна или је монополиста трајаће, вероватно, не само због наших прописа и непрецизних мерила, колико и она сама, без коначног закључка, али се и без тога, опет, према речима министра Димитријевића, "компанија која контролише више од четвртине тржишта сматра се доминантном, а полумонополски положај има уколико ’држи’ више од 50 одсто тржишта". Министар је сем тога објаснио да "предузеће које покрива више од 40 одсто тржишта мора да доказује да не злоупотребљава своју монополску позицију на тржишту". Коме? Држави која је то допустила.

Да ли се у и овом образложењу може пронаћи делић одговора на питање – коме веровати. Статистичарима, који тврде да цене падају, или својим очима и отањеном буџету који то не примећују?