Дебитанти у наметнутој навали

Карлове Вари –Главним такмичарским програмом овогодишњег издања Карлове Вари фестивала доминирају дебитантски филмови које је одабрао нов и млад фестивалски селектор, такође дебитант, Карел Орх. Руку на срце, овакав избор је био и једини могући у текућој фестивалској транзиционој години, у којој се легендарна, харизматична и свезнајућа Ева Заоралова, најважнији стуб ове угледне филмске манифестације, повлачи у заслужену пензију.

Оправдавајући свој филмски избор жељом за откривањем новог филмског динамизма и нове филмске младости, Орх је успут помало заборавио на још неколико важних услова које млади аутори-почетници треба да задовоље да би им се филм нашао у главној конкуренцији за награде тако важног фестивала. То су, пре свега, знање, таленат и каква-таква оригиналност. А тога је међу 12 такмичарских филмова мало, тачније – мање него што је пожељно за квалитетан програм.

Ипак, међу виђеним дебитантским филмовима чак два заслужују оцену врло добар. Први је филм „Сарадник” славног америчког глумца, а сада сценаристе и редитеља дебитанта Мартина Донована, а други је „Рестауратор” израелског аутора Јозефа Мадмонија. И један и други, као уосталом и сви о којима ће у овом приказу бити речи, пре свега су дубоке личне драме, приче блиске реалности и свакодневици, у којима аутори отварају питања љубави према ближњем.

Донованов филм „Сарадник” пре свега краси изврсно написан сценарио, затим и изванредна глума два главна јунака у камерној атмосфери, од кога једног – некада блиставог писца бродвејских комада, тумачи сам Донован, док другог – комшију и другара из детињства, правог америчког лузера, ненадмашно игра Дејвид Морс. Сама режија није јача Донованова страна, али се он, вероватно и сам свестан тога, чврсто ослонио на оно што му је као глумцу добро знано, на поступак близак театру, и тако мудро избегао било какву врсту филмске редитељске претенциозности. Драма са два лица (и још неколико других, малих и у доброј функцији), разоткрила је о америчким митовима, породици, америчком предграђу, њујоршкој позоришној и лосанђелеској филмској машинерији више него многи велики амерички филмови заједно. И зато је Донованов дебитантски „Сарадник” („Collaborator”) врло добар филм, а уз то још тематизује сличност између стварних животних драма и оних на папиру, показујући да позориште увек открива нешто о онима који у њему играју.

Из филма „Рестауратор”

„Рестауратор”, осим што „рестаурира” деликатан и веома сложен однос оца и сина, представља и реквијем за Тел Авив, град у којем замиру стари занати, фина уметност и некада значајна мултикултуралност, а цвета глобализација. Кроз причу о неуобичајеном „љубавном троуглу” између остарелог оца – рестауратора античког намештаја (опет изврстан Сасон Габаи), његовог отуђеног и сасвим модернизованог сина и „посинка” – младића који старцу помаже у радионици, Мадмони отвара и праве библијске теме, позива на истинске људске вредности и љубав према породици. Ликови у овој причи суочени су са одлукама које ће из темеља утицати не само на лични живот, већ и на животе свих око њих, а одабрати прави пут често захтева озбиљно размишљање.

Руски „Бедуин” Игора Волошина, изванредно је снимљен филм у којем камера–фотографија није само у функцији прецизне градње атмосфере, већ и сведок ужасавајуће драме једне очајне младе мајке, чије су жртве за спас живота ћерке оболеле од леукемије, ванвремене и готово небеске. Оно што је Волошину пошло за руком јесте да је кроз причу о судбини ове жене деликатно осликао и време и простор и свакодневицу савремене Русије, чиме његов „Бедуин” добија још једну резонанцу.

Међу бољим дебитантским делима је и не баш много оригиналан немачки филм „Пукотине у љусци” Кристијана Швочова, психолошка драма смештена у свет театра у којем интровертна глумица изненада добија главну улогу и мења своју личност (слично „Црном лабуду” Аранофског), али и данско–хрватски „Соба 304” Бригите Штермосе, вишеслојни и стилски синкопски збир личних драма особља једног хотела у Копенхагену, које заједно дају мозаичку причу о (средовечним) људима на животним раскрсницама.

На допадање је наишао и канадски филм „Ромео једанаест”, дебитантско дело Ивана Грбовића, младића српског порекла, као деликатан и емотиван портрет либанског тинејџера из Монтреала, који се свакодневно среће са тешким проблемима због свог физичког хендикепа. Они се, међутим, не виде док под именом Ромео број једанаест, четује са девојкама, представљајући се као успешан бизнисмен који скупља миље, као чести авионски путник, док заправо живи у клаустрофобичном окружењу монтреалског кварта са либанском мањином. Кроз причу о чудном Ромеу који тражи своју Јулију, Грбовић сведено, готово без речи, описује конфликт између стварности и жеља, између самодетерминисаности и очекивања друштва, препустивши камери да буде у главној улози (Грбовић је студирао камеру на Америчком филмском институту у Лос Анђелесу). Успешан дебитантски филм.

----------------------------------------------

Малкович, Тортуро, Ким Ки Дук...

И таман када је легендарни амерички глумац Берт Јанг, јунак филмова Сема Пекинпоа и аутор филма „Победи, победи”, напустио Карлове Вари, стигли су нови гости, међу којима и брачни и глумачки пар Џон Тортуро–Кетрин Боровиц, који ће заједно вечерас представити филм „Негде вечерас” Мајкла ди Ђакома. Џон Малкович, глумац и редитељ, на фестивалу се сада представља и као модни дизајнер (!), док култни корејски редитељ стрпљиво поздравља своје младе обожаваоце, пред пројекцију његовог дугометражног документарног (полубиографског) филма „Ариранг” за који је добио награду у Кану.