Москва у Либији игра на два разбоја

Од нашег специјалног извештача

Триполи – На врелом пустињском ветру лепрша зелена државна застава Либије. Гранични прелаз Рас Џедир између Туниса и Либије, несносна врућина и велика гужва. У хладу је плус 45 степени, колоне аутомобила и камиона, сви трубе и покушавају да уђу преко реда.

За разлику од пре два месеца, сада су сви либијски цариници и полицајци у новим униформама, врло професионално обављају свој посао. Улазим пешке у Либију и чекам да ме припадник тајне полиције „нањуши”. Јер, он је задужен и он, заправо, обавља све за новинаре који стижу у Либију.

Дакле, само што сам прошао поред стражарске кућице, један непознат човек у цивилу ми је махнуо. Прилази ми и једино по чему слутим да је управо он из тајне полиције јесте мали воки-токи који дискретно држи у руци. Без речи узима мој пасош и некуда одлази. Како је само диван осећај када останете у песку на врелом сунцу и без пасоша у земљи која је у рату, а пасош вам је однео непознат човек у цивилу. Који вам при томе није показао никакву службену легитимацију.

Чекање се отегло пуна три сата, све док из Триполија није стигао минибус са новинарима који напуштају Либију. Иначе, на граничном прелазу Рас Џедир скоро да је исти број људи који напуштају Либију и оних који се враћају у њу. Приметан је и већи број породица које се са малом децом враћају у Либију. Много је камиона са белим врећама са брашном, култ брашна, односно хлеба, карактеристичан је за арапски свет. Изненадили су ме камиони са бициклима, Либија сада масовно увози бицикле, несташица горива претворила је Триполи у прави Амстердам.

Недавни протест подршке либијском вођи Муамаеру ел Гадафију у центру Триполија
(Фото Ројтерс)

Пут од границе са Тунисом до Триполија делимично је пресвучен новим асфалтом, са стране је много цвећа које се залива. Пролазимо Сабрату и Завију, градове за које побуњеници кажу да су били поприште великих борби. Не видим трагове тих борби, напротив ти градови делују врло уређено и мирно, са много људи који шетају.

У минибусу је поред мене и неколико западних новинара, као и дописник кинеске државне агенције. Западни новинари се у Триполију смењују на сваких 10 дана, редовна смена. Сматрају да је то у овим условима извештавања нормално трајање једног „мандата”. И поред Интернета, ту су угледна имена светског новинарства.

Триполи у смирај дана делује сасвим лежерно, тек километри аутомобила у редовима за бензин. Људи остављају аутомобиле по три, четири дана у реду да би напунили резервоар бензином. И поред рата и несташице, гориво је у Либији појефтинило, тако да сада 100 литара бензина кошта пет евра.

Упркос томе што је Либија била, пре овог рата, један од највећих светских извозника нафте, она сада увози бензин, јер су капацитети за прераду нафте врло скромни. Раде само рафинерије у Завији и Бреги. Извоз нафте је практично стао, јер су скоро све нафтне пумпне станице, међу којима и она под именом „124”, уништене. Нема транспорта нафте без тих пумпних станица.

На почетку рата побуњеници су у десет танкова крај Бенгазија и Тобрука заробили 8.000.000 барела нафте, следећих 40 дана пумпали су по 130.000 барела нафте дневно, што значи да су продали више од 13.000.000 барела. Ако су барел нафте продали по најмање 70 долара, онда је зарада била око 160.000.000 долара.

Вође побуњеника у Бенгазију тврде да су од продаје нафте добили само 100 милиона долара, па се сада многи питају где је испарило 60 милиона долара. Неслога међу побуњеницима има, дакле, врло опипљиву и доларску димензију. Неке вође побуњенике директно се оптужују за крађу пара од нафте. Иначе, у Бенгази је прекјуче слетео руски авион са хуманитарном помоћи, а јуче је слетео још један авион са исто таквом помоћи, али у Триполи. Москва игра на два разбоја.

На војном плану ситуација је у односу на ону од пре два месеца скоро иста. Гадафи не може да поврати територију коју је изгубио, побуњеници и поред велике подршке од НАТО-а не напредују онако како то јавности саопштавају. Уосталом, ко ће да ратује на плус 45 степени у хладу, а ускоро ће и рамазан.

Гадафи је своје снаге апсолутно прилагодио условима потпуне доминације НАТО-а у ваздушном простору, употреби беспилотних летелица и сателитског извиђања. Нема већих покрета трупа, све је камуфлирано, војску не можете нигде да видите.

Претпрошле ноћи борбени авиони НАТО-а само су надлетали Триполи, нисам чуо нити једну експлозију, али јуче ујутру су ми лекари из Рехабилитационог центра Занзур рекли да је из ваздуха бачен неки реагенс беле боје, који је изазивао штипање у носу и који се нахватао на аутомобилима попут снега, па се брисачима морао очистити.

Када сам их упитао јесу ли то дали на хемијску анализу, кажу да нису јер то нико није наредио. Без наређења овде се ништа не ради. У том рехабилитационом центру има 1.700 запослених, ради само њих 150, сви остали примају редовне плате, а ништа не раде.

На политичком плану влада у Триполију пристаје сада практично на многе услове побуњеника, које је и сама раније предлагала. Наиме, Гадафијев син Саиф ал Ислам стално понавља и предлаже и референдум, нови устав (тренутно не постоји никакав устав) и изборе под међународном контролом, само се не прихвата да пуковник Гадафи мора да оде из Либије.

Тајни преговори истовремено теку у више градова Европе, неки овде у Триполију тврде да је све већ договорено и да се сада само ради на техничким детаљима. Рамазан је близу, а нико нема изгледа за неку спектакуларну војну победу.