Велико ждрање у космосу

Звезда је раскомадана и прогутана, као да никад није постојала. Честа појава у свеколиком космосу.

Незасита „црна рупа” је прождерала кресницу налик Сунцу, што су астрономи посредно опазили. Како? Уснимили су несвакидашње дуготрајан блесак гама-зрака (стручно: Sw 1644+57), какав је могуће опазити тек сваких сто милиона година.

Одмах су посумњали да то није уобичајени енергетски излив, који траје неколико секунди или хиљадинки секунди, често у самртном ропцу умируће звезде. „Заиста је другачије од ма којег распрскавања које смо икада уочили”, посведочио је Џошуа Блум, са Беркли универзитета, један од потписника научног извештаја у чувеном часопису „Сајенс”.

Необични сјај потрајао је дуже од два месеца и још се видео минулих дана кроз „свемирске наочари” летелице „Свифт”, одаслате да, кружећи око Земље, уходи сличне космичке појаве. Први пут је угледан 28. марта.

Недокучиви бездан

Још је чудније што је ова „црна рупа” у сазвежђу Змаја, око четири милијарде светлосних година од нас (38,62 сикстилиона километара или 38 са 21 нулом), била такорећи тиха, једва приметно је усисавала околну материју све док јој се није приближила кресница величине нашег Сунца.

И шта бисте очекивали? Није одолела лаком плену, уосталом то је суштина природе „црне рупе”. Све што јој се примакне (боље рећи: сама привуче необузданом силом) на одговарајуће одстојање, бива растргнуто и усисано.

Није нимало лако схватити и дочарати недокучиви бездан, научницима тек у наговештају појмљив.

Чини се да је незасита „космичка прождрљивица” дремала, а онда се изненада пробудила и почела да растрже залуталу звезду. Астрономи објашњавају да је, једноставно, мировала све док није појавио плен који је помамљено рашчеречила. Такво халапљиво ждрање, иако му сваки оброк „црне рупе” увелико сличи, дешава се једном у милион година. За разлику од посестрима, подједнако незаситих, које непрестано гутају све што привуку.

Претежна већина галаксија, па и наш Млечни пут којем су стари Грци наденули тако љупко име, у самом средишту има „црну рупу”. Огромне (супермасивне) крију се у самом средишту сваке.

Мада су невидљиве, астрономи их уочавају на основу одблеска материје непосредно уочи усисавања. У овом случају, поменута се угостила само једном звездом, не већом од наше матичне, наслађујући се крупним залогајима које је бесомучно откидала.

И управо тада је избацивала веома снажне млазове гама-зрака из своје утробе без дна.

Космички грабеж

Претпоставља се да већина „црних рупа” започиње свој вечни живот (вероватно до самог краја космоса) с масом која не премашује Сунчеву. Како се удебљају десетак или, чак, милијарду пута, то још није растумачено. Извесно је да постоји нека тајна веза између њихове величине и величине галаксије у којој обитавају, зато што се прехрањују гасом и звездама који им се приближе.

Све што постоји у космосу налази се на јеловнику ових халапљивих прождрљивица: највећма гас, прашина, планете и звезде, чак и необичне посластице у облику тзв. веома згуснутих тела – неутронске звезде, бели патуљци (омање звезде) и ситније рођаке (масе уобичајене звезде).

Ниједна таква гозба не пролази без запомагања, али још нисмо у стању да чујемо те вриске.

Застрашујуће ослобађање енергије најпре је, као што смо рекли, снимио „Свифт”, потом су то потврдили бројни свемирски и земаљски телескопи.

„Велико ждрање” одаслало је изобиље гама-зрака, што је, свакако, обрадовало астрономе који су били сведоци веома ретког космичког догађаја. Један од тих млазева одаслат је ка Земљи. Сјај звездиног издисаја, једна од највећих и најблештавијих експлозија до сада снимљених, избледеће постепено у следећих неколико година.

Може ли се тако нешто догодити и у нашем Млечном путу? У теоријском смислу, одговор је потврдан. Али су изгледи изузетно мали.

Лакше вам је, ваљда, ако знате да је прождрљивост, па и грабеж, уобичајен у свеколиком космосу, а ми смо (и све што нас окружује) саздани од те исте звездане прашине.

-------------------------------------------------------- 

С почетка времена

Астрономи су ових дана открили најстарију огромну „црну рупу” до сада – која је нагло искрсла 800 милиона година после настанка космоса (Big Bang). Истовремено је расла с галаксијом у којој се појавила. Снимљена је кроз „свемирски далекозор”, назван „Чандра”, на готово 13 милијарди светлосних година од Земље.

Нови налази указују да је било 30 милиона „црних рупа” када је космос напунио прву милијарду од 13,7 милијарди година постојања. Поставља се чувено питање: Шта је старије – кокошка или јаје?

--------------------------------------------------------

Тамне звезде

Иако је основна замисао која описује „црне рупе” стара више од два века (енглески научник Џон Мичел који је 1783. у својој расправи звезде, масивнија од Сунца, код којих је друга космичка брзина већа од светлосне, па је њихова гравитација враћа, назвао тамним звездама), овај назив је први употребио амерички физичар Џон Вилер 1969. године. Сместа је ушао у митологију научне фантастике.

------------------------------------------------------ 

Непристојно име

Стивен Хокинг са Универзитета Кембриџ (Велика Британија), кога сматрају наследником Алберта Ајнштајна, увелико је допринео тумачењу „црних рупа”, због чега га позивају да држи предавања широм света. Пре неколико година у Паризу су му, међутим, скренули пажњу на неугодно сексуално значење на француском и препоручили да користи назив „скривена звезда”.

А шта ли би тек поћудни Французи саветовали Џону Вилеру који је околност да необична космичка појава не зависи од природе тела чијим је урушавањем настала описао речима да „црна рупа није маљава”.