Купари, 20 година после

Како се сада споразумевају Срби на плажи у Купарима? Ако их евентуално тамо и буде, само погледима, мимиком и можда тихим гласом. Некада, пре 20 и више година овде је све врвело од ЈНА туризма, Купари су били најбољи и најлуксузнији војни хотелски комплекс у тада заједничкој држави. Овде је уложено барем милијарду долара из војног буџета бивше СФРЈ. И саграђен је прави рај, од сјајних хотела, спортских терена, шеталишта, до садржаја за забаву и паркинг простора. И све то у бујној и одлично одржаваној вегетацији. И маршал Тито је имао свој објекат у посебној зони иза хотела „Пелегрин”.

Наравно, нису ни сви припадници ЈНА могли да уживају у лепотама Купара. Да би се добио термин летовања у јулу, или у августу, требало је имати виши чин, или добру везу, или бити са службом у Београду. Могло би се рећи да су Купари, заправо, били ексклузивно одмаралиште београдског војног џет-сета. Управник одмаралишта скоро да се утркивао да лично понесе кофере генералима који су овде стизали да се одморе од свог мукотрпног рада током године. Генералске жене редовно су добијале цвеће из посебних стакленика хотелског насеља, док су им мужеви стално били нешто као забринути, јер непријатељ, логично, никада не спава.

Није да се у Купарима нису купали и други. Ми, деца официра ЈНА из гарнизона Требиње, потрпали бисмо се суботом и недељом у војне камионе, чувене „дајчеве” без церада и са дрвеним клупама, и комплетно сви на море. Певајући у Купаре. Са очевима који су били и мајори и потпуковници, а богами су и пуковници из требињског гарнизона ишли једно време камионима у Купаре. Наравно да смо сви плаћали гориво за те „дајчеве”, без обзира на све, била је то озбиљна држава.

Биле су то шездесете године и све нам је било лепо. Заправо, никада се тада нисам запитао зашто у Купарима на плажи нема цивила из околних хрватских места, из Конавла, из Дубровника, из Цавтата. Или туриста из Загреба. Мислио сам тада да они имају боље плаже и боља места за купање, слутио сам да им је можда некако неугодно да се купају ту где је све војно, где се на плажи сви гласно смеју, где је цика и вриска. А Купари су били отворени и за цивиле.

А онда је у Купаре у лето 1991. стигао рат. Почело је напредовањем јединица ЈНА од Превлаке, наставило се обалом према Дубровнику са намером да се избије на Неретву и ту успостави некаква нова граница између католичанства и православља. Неко је у Београду ингениозно смислио и некакву нову Дубровачку републику и у ту сврху покушао да искористи неколико полуизлапелих стараца са тог подручја. Конавли су темељно опљачкани и спаљени, резервисти ЈНА су тотално опљачкали и све хотеле у Купарима, сада су „дајчеви” са церадама и без њих одвозили све што се могло, од намештаја до беле технике и водокотлића. Они „пробирљивији” прво су „освојили” Титову вилу, плен је био богат, од есцајга до уметничких слика.

Док је ЈНА ишла из више праваца према Дубровнику, иако у Дубровнику није било ниједне касарне ЈНА која би била опкољена или нападнута, хрватске снаге базирале су одсудну одбрану града из правца југа на положајима на Бргату, раскрсници за Требиње, неколико километара изнад Купара. Не знам зашто и коме је то у ЈНА тада пало на памет да у Купарима изведе највећи поморски десант у историји ЈНА, тек једина ратна употреба морнаричке пешадије бивше ЈНА била је управо на плажи војног одмаралишта Купаре. Да ли се оближњом магистралом није могло даље према Дубровнику, или: хајде да употребимо „маринце” када их већ имамо?

Најпре је са ракетних фрегата и ракетних топовњача отворена јака ватра по свим хотелима, да би онда десантни бродови искрцали поморску пешадију. Јединицу из касарне „Сава Ковачевић” из Требиња. Чији је командант, пуковник ЈНА Нојко Мариновић двадесетак дана раније напустио своју јединицу и прешао у хрватске тада паравојне снаге и преузео команду одбране Дубровника. Маринци ЈНА загазили су са десантних рампи својих бродова прво у море па онда на плажу користећи зид изнад плаже као природни заклон. Не знам колико је то била нека велика битка, тек сада на плажи има само једна спомен-плоча погинулом хрватском војнику из састава 163. бригаде ХВ, што наслућује да и није било неког отпора.

Двадесет година после Купари делују сабласно. Све је девастирано, хотели избушени и спаљени топовским гранатама, ниједно цело прозорско стакло, улази су заковани даскама, путеви и стазе између хотела полуизровани, вегетација на све стране набујала као у џунгли. Једино су море и плажа остали као некада, кристално чисти. Само један кафић на крају плаже. Лежаљка и сунцобран по 25 куна. И сви се сунчају и купају у тишини, без јурњаве у воду, скакања, цике и вриске. Судећи по типовима аутомобила, овде сада долази да се окупа хрватска средња класа. Док се може, док Купаре не купи неки тајкун, обнови их и претвори у ексклузивно одмаралиште за џет-сет.

Јер између владавине два џет-сета увек постоји и понеки рат...