И 007 умире

Лондон није само база агента 007, већ и град у којем шпијуни највише умиру. Природно, или насилно, тек смрт Александра Литвињенка, бившег високог оперативца КГБ-а и ФСБ-а, још једном је указала на чињеницу да је највећи део важних политичких и шпијунских емиграната са простора бившег Совјетског Савеза нашао своје уточиште у Великој Британији, која им је и несебично уделила азил. Заправо, шпијунски рат између Москве и Лондона био је карактеристичан за укупне односе на том плану између Истока и Запада за време хладног рата, а бројна међусобна протеривања дипломата оптужених за недозвољене активности била су и тада спектакуларна. Само у једном наврату Лондон је, почетком осамдесетих година, протерао 120 совјетских дипломатско-конзуларних службеника. Москва, наравно, није остала дужна и одговорила је истом мером.

Убиство, или само смрт Литвињенка први је такав случај још од убиства бугарског емигранта и шпијуна Георгија Маркова 1978. такође у Лондону где је и радио као новинар радија "Слободна Европа". Марков је убијен отрованом куглицом – иглом скривеном у специјалном кишобрану. Наиме, у то време кишобран је био "рукопис" бугарских тајних служби.

Освету према бившем припаднику неке обавештајне службе у принципу никада не врши његов некадашњи послодавац, већ унајмљена страна. Таквих "извођача и подизвођача радова" има у Лондону много, било да је реч о структурама обавештајних служби држава бившег Варшавског пакта, мафији, или бизнисменима који купују добре односе са одређеним центрима моћи. Наравно, не треба искључити ни могућност да је покојни Литвињенко био можда двоструки, или троструки агент по принципу: пажљиво прислушкујемо како нас прислушкујете да вас прислушкујемо...

ЛОНДОН ЈЕ УЗБУЂЕН ЗБОГ ШКОТА, јер Шкоти опет траже независност и сматрају да ствари почињу већ када је реч о временској прогнози. Наиме, енглески метеоролози детаљно извештавају о времену на југоистоку и у централном делу Енглеске, али када је Шкотска у питању само показују прстом на горе. Наводно је баш такав став Вестминстера према Шкотској.

Из перспективе Лондона, Шкотска је далеко, додуше такав став постоји у и обрнутом правцу. Шкотски националисти већ одавно траже независност иако су у међувремену добили и свој парламент, имају сопствени образовни, правни и аграрни систем, развијено предузетништво и трговину, брдовит рељеф и оштру климу, као и јуначку историју борбе са Енглезима. Но, за већину Енглеза Британија је она коју је персонификовао Алф Гарнет у класичној комедији ситуације "Док нас смрт не растави".

У ИРАКУ ЈЕ ПРАВИ ПАКАО, дневно гине више од стотину људи. Лако се ушло у рат под сумњивим и надуваним изговорима, постигла се првобитна класична војна победа и срушен је режим. Затим је дошла окупација и успостављање новог проамеричког режима и ствари су онда попримиле други ток. Устанак, тероризам, екстремисти, герила, хаос, непостојање излазне стратегије. Политичка критика рата у Ираку у Америци је већ достигла критичну тачку иако су поређења са Вијетнамом проблематична. Но, данас је америчка спремност на губитке мања него у Вијетнаму, а утицај медија већи. Рат у Вијетнаму Америка је изгубила управо кроз медије.