Казна и за државу

Изјава актуелног министра Расима Љајића, после седнице социјално-економског савета, у којој најављује могућност доношења прописа по којем би послодавци, који благовремено не исплаћују зраде својим запосленима, могли бити и кривично гоњени, а то значи да могу да „заглаве” и у затвор, изазвала је велику пажњу не само у економским круговима. Док су једни свесрдно подржали ту идеју, коју се неке земље и у закон преточиле, други сматрају да и од те немере неће бити ништа.

Некако у исто време, вероватно не и сасвим случајно, повела се и прича о скраћивању одомаћеног рока плаћања од 120 дана између фирми. Предлог је да се тај почек преполови – да буде 60 дана. Као и у великом броја европских земаља. И тај предлог је наишао на одобравање, али је расправа о томе одложена за јесен. Да се и држава пресабере сме ли се у то упустити баш сада, у изборно предвечерје, јер би под удар дошле и неке велике фирме које не плаћају преузету робу и по 180 дана. Најдрастичнији је пример „Хемофарма” који за испоручене лекове добија паре тек после 330 дана. А све то не може да се догоди без благослова државе.

У Србији је, према последњим подацима, свега 18 одсто фирми колико-толико уредно исплаћује зараде и пратеће обавезе. Шта је са осталима? У овој земљи има стотинак хиљада фирми које раде. То значи да су директори и власници 80 одсто предузећа „кандидати” за кривично гоњење и у коначном – затвор. Јесмо ли спремни за тако нешто? О скромним капацитетима затвора да се и не говори

Држава јако добро зна како јој стоје јавне финансије и колико је она заправо извор велике беспарице, која јој се као бумеранг враћа управо кроз високу финансијску недисциплину. Дугови за пензиони и социјални фонд тешки су стотине милиона евра, а држава допушта безакоње и, што је још горе, прихвата да плати повезивање стажа иако није непосредни послодавац, кажњавајући тиме уредне платише.

Отуда и питање – може ли се веровати економским властима и њиховој јавно исказаној намери да ће увести више реда у своје и укупне финансије?

„Запосленима” који месецима, а неки чак и годинама, не примају зараде, најава да ће директори и власници предузећа ићи у затвор због неуредног измиривања обавеза, дошла је, нема сумње, као мелем на рану. Да се не прича и о фрустрацијама стотина хиљада оних који су у транзицији изгубили сигурност радног места и уредних плата.

Држава је закотрљала ову причу и мораће некако да је и расплете. Она у свему овоме не може да остане недодирљива. Јер, ако је одлучила да вежба строгоћу на директорима и власницима фирми, одакле јој морално право да исти аршин не примени и на себе, односно своје чиновнике. А то значи да и министар финансија буде кривично гоњен. Да оде у затвор ако не плаћа доспеле обавезе на време и не води рачуна о каси која му је поверена.