Дијаспора уз кауцију

Кад год посетим ,,стари крај”, сазнам о новом, великом искораку у приближавању матице и исељеништва. Сазнања, дакле, стичем где стижем, а не одакле долазим. За време јулског заседања Друге скупштине дијаспоре сазнајем да је нова влада и ново министарство дијаспоре само за три године прекинуло полувековну погрешну политику према исељеништву.

Постоји једaн логички императив – истина се може свести на слагање исказа и стања ствари. Лично мислим да је стање ствари сада мало мање лоше него пре 25 година, када су исељеници капом и шаком давали зајам за обнову Србије.

Упоредимо и политичке исказе уочи и за време четвородневног одржавања Друге скупштине (почела 6. јула 2011) и Другог сабора дијаспоре (одржан 19. јула 1999). Други сабор отворио је Слободан Милошевић у Центру „Сава”, којем је присуствовало 250 делегата из свих крајева света. На том објединитељском сабору Милошевић је између осталог рекао: „Данас је Југославија са највишом, далеко највишом стопом раста у Европи”… Ширите истину о Југославији, али не само међу четири милиона исељеника и њихових потомака. Захвалио се исељеништву на искреној подршци. Најавио је и наредне циљеве: слобода, независност, окончање окупације Косова…(РТС, 19. јула 1999).

Другу скупштину отворио је Мирко Цветковић (Борис Тадић био у државној посети Сарајеву). Председник владе, између осталог, рекао је да са четири милиона Срба у расејању треба унапредити економску, културну и политичку сарадњу… „Ви сте наши амбасадори у промоцији економских потенцијала Србије”. А дан уочи заседања скупштине изјавио је да ће Србија у овој и идућој години бити регионални лидер по стопи привредног раста.

У ТВ емисији (2. јуна: Суботом са дијаспором), Срђан Срећковић, министар дијаспоре и вера изјавио је да су видљиви постигнути резултати у претходне три године; направљен је суштински заокрет према расејању који је више од пола века био погрешан. Апеловао је на дијаспору да купује српске производе, чиме се подиже национална свест. Промовисао је трговачки патриотизам.

Aли вратимо се Скупштини дијаспоре. Присуствовало јој је 45 делегата из свих крајева света. Понуђена им је листа за улагања у многим општинама, пројекти не да би исељеници давали него и зарађивали, а речено је и да ће поједноставити „папирологију”. Управо због улагања и ,,папирологије” од прошле године чекам да ме прими министар за дијаспору. Сад нема потребе, јер оно што је пре неки дан у Раковици рекао градоначелник Београда Драган Ђилас суштина је сарадње са исељеницима. ,,У Србији је највећи патриотски чин кад неко дође и запосли наше људе, да им нормалне плате и почне да извози одавде”.

Хтео сам министру да укажем на један пример где се са мало постиже пуно. Наш врсни електроинжењер, завршио студије у САД, одбио је понуду да буде асистент на факултету у Милвокију, па је тамошњи декан препоручио „ономе ко је заинтересован” да га прими, ,,јер таквог студента нису имали у последњих 20 година”. Тај наш врсни електроинжењер је онда кренуо у мали бизнис и касније добио престижно признање државе Висконсин (,,Нокдаун”). У Београду је формирао филијалу своје америчке фирме, али се претходно ,,папирологија” отегла на неколико месеци. Још тада, пре десетак година, морао је положити кауцију од 5.000 долара да би отворио ,,филијалу”, а сви трошкови за легализацију посла у Милвокију коштали су га – 30 центи. У београдској филијали сваке године је запошљавао једног-два инжењера и, како каже Драган Ђилас, дао им је нормалне плате.

Сада је ,,папирологија” и у Србији поједностављена, али вероватно не довољно.

А што се тиче моје молбе за пријем, био сам срећан што је господин Срећковић био толико заузет да ме није могао примити ни ове ни прошле године. Увек ми је понуђена алтернатива, а ја је, истина, нисам прихватао. Не љутим се ако су ме у министарству доживели као насртљивца који, попут балканског насилника на бесном дорату, хоће да уђе у Сикстинску капелу.

*Новинар и публициста у Милвокију, бивши новинар и уредник у сарајевском Ослобођењу”, главни уредник подгоричке ,,Побједе, директор Радио Југославије, смењен 1998.