Породица као темељ

Неколико гласова је већ истакло чињеницу да је покушај људи из врха власти да се „огребу” о успехе Ђоковића неукусан, баш као и стално присуство једног од министара на свим финалним мечевима које је Новак ове године одиграо. Да се не ради о случају, већ о јасној пропагандној стратегији могли смо да видимо из ауторског чланка који је лично председников Алистер Кембел пре неколико месеци објавио у једном београдском недељнику.

Онима који су свесни чињенице да европска мантра све мање доноси на политичком тржишту, одавно је било јасно да ће изборна стратегија власти морати да се базира на некој врсти новог, модерног патриотизма. Управо то нам је у наведеном тексту објаснио господин саветник, износећи тиме вероватно програмски оквир њихове следеће кампање.

У наведеном тексту нема, иначе, ничег спорног: Новак заиста јесте један од ретких здравих моралних и вредносних оријентира који се нашој омладини може понудити као узор данас. Проблем је међутим што чланак не долази из кругова некакве политичке алтернативе, већ од самих врхова актуелног режима који је на власти читаву деценију. Стога је прво и логично питање: зашто до сада нисте ништа урадили да промовишете такве људе и такав вредносни универзум?

Систем вредности који Новак Ђоковић утемељује заснован је пре свега на страховитом раду, одрицању, дугорочном улагању и сталном усавршавању које тек након деценија рада доноси резултате. Волео бих да видим у ком сегменту нашег друштвеног живота данас можемо да нађемо отелотворене те вредности. Да ли се на пример успех у бизнису овде базира на оригиналним идејама, постепеном расту и мудрим инвестицијама или је уско повезан са партијско-политичким везама и заобилажењем закона? Да ли се, рецимо, успон у политици повезује са постепеним напредовањем, утемељеношћу у организацији и дуготрајно стицаним искуством у административним пословима, или је постало правило да вас преко ноћи у врх иницира партијско руководство и да на министарска, саветничка и друга одговорна места долазе људи којима је то први посао у животу?

Ако се већ говори о тихом, ненаметљивом али утемељеном патриотизму који Ђоковић оличава, опет се поставља питање да ли владајућа политика у Србији уопште признаје патриотизам као вредност; да ли га наши медији, образовни програми и културна политика подстичу или смо уместо тога добили неограничено промовисање интернационализма, регионализма, југоносталгије итд.

Пробајмо, међутим, да се овде посебно усмеримо на можда највећи парадокс кад је у питању однос власти и феномена Ђоковић. Ако је рад прва реч коју треба довести у везу са Новаковим именом, друга је свакако породица. Прича о успеху Ђоковића је једна савремена ода породици, традиционалној, вишедетној, сложеној и повезаној у добру и у злу. Таква је уосталом прича о свим нашим тенисерима јер наша јавност на срећу не зна какве су муке родитељи имали да би нашли средства за успон и успехе деце од којих је већ троје добацило до светског броја један, и колико је ризика са свим тим било скопчано. Једино је велико међусобно поверење деце и родитеља могло да увери родитеље да се ризик исплати.

Породица је, не случајно, основа око које савремена политичка десница базира свој програм. За разлику од левице која промовише све врсте модерних заједница и настоји да изједначава права такозване ЛГБТ популације са класичном породицом, десница, нарочито у Америци а све више и у Европи настоји да брани традиционалну хетеросексуалну породицу као основу стабилног психосоцијалног и вредносног развоја деце, али такође и као основну јединицу привредног живота. Не случајно, у Америци бесни културни и вредносни рат у коме десница серијом референдума инсистира на дефинисању брака као заједнице мушкарца и жене, док левица пре свега преко судских одлука промовише геј бракове и антипородично законодавство.

Ако се вратимо на наш случај уочићемо да Новак са правом истиче да је његов успех пре свега успех целог породичног предузећа (које су управо тако и назвали), као и да дан-данас они остају на окупу заједно усмеравајући средства која сада пристижу у огромним свотама. У исто време док је Србија славила успех Новака и породице Ђоковић, у медије су међутим процуреле прве вести о идејама којима се барата у новом породичном законодавству чији је преднацрт, како чујемо, завршен. По ономе што се у медијима могло видети политика власти ће ићи ка веома либералној регулативи која уводи сурогат мајке, признавање геј бракова и сличне иновације. А ако неко спроводи такву политику није ми јасно с којим правом се позива на успехе породице Ђоковић?

виши научни сарадник у Институту за европске студије