Како препознати Леонарда

У књизи „Животи славних сликара, скулптора и архитеката” (1550) Ђорђо Вазари пише да модерна епоха у уметности почиње с Леонардом да Винчијем (1452-1519). За преображај уметности није било довољно техничко мајсторство. Био је потребан посебан дар, ingenium, моћ стварања божанске твари (unacosadivina). Вазаријев опис Леонардовог сликарства израз је ренесансне културе која је веровала да постоји аналогија Бога и уметника. Леонардо је, према Вазарију, први божански уметник (divinoartista), способан да креира живот. Као отац модерне, као први уметник који је прешао пут трансформације – не према сличности, већ према животности – Леонардо да Винчи подарио је својим фигурама покрет душе. „Постоје два задатка сликарства – представити човека и покрет његове душе. Прво је лако, друго тешко”. Ове Леонардове речи најбоље објашњавају суштину његовог сликарства.

Када је 1481. у Фиренци започео олтарску слику „Поклоњење мудраца”, Леонардо је био усредсређен као нико пре на енергију фигураипокрете душе, motidell’anima, како је писао. Перспективна студија за слику приказује густу мрежу конструкционих линија које указују на значај геометрије у ренесансном и раном Леонардовом сликарству. Међутим, на слици одустаје од перспективне логике и посвећује се креирању простора од људских фигура. Зато ова слика суштински означава почетак високе ренесансе, иако ова финална фаза ренесансе припада првој деценији 16. века. Више од две деценије биће потребно да сликари разумеју оно што је Леонардо овом сликом понудио. Леонардо је завештао концепт сликарства које не почива на копирању, већ на рекреирању, поновном стварању супстанци видљивог света – материје, ваздуха и светла.

Процес стварања слике за Леонарда био је интелектуалан и контемплативан – његови савременици бележе да је током стварања „Тајне вечере” (1495) у Милану проводио дане у размишљању. На овој фресци досегао је потпуну равнотежу садржаја и форме, сликаног простора и облика, израза и гестова који су еманација духовног бића у фигурама Христа и апостола.

На „Богородици међу стенама” (1483, 1495) хармонија која осваја форме је попут музике, која је сестра сликарству, како је писао. Позе фигура су заправо стање постојања које произлази не из покрета тела, већ из стања духа. Покрет фигуре проистиче, како је писао, из енергије коју је звао virtuspirituale. То је космичка моћ душе, невидљиви духовни покрет који активира материјалне покрете мишића. На тај начин сликарство постаје филозофска спекулација.

Леонардо јесте био систематски мислилац и научник, али је његово поимање света увек естетски мотивисано. Пејзажи на сликама „Богородица са Христом и светом Аном” (1498, 1508) и на портрету „Мона Лизе” (1503) настали су након брижљивог проучавања и разумевања микрокосмоса. Међутим, његова емпиријска опсервација увек је синтетичка имагинација. Он јесте приказивао одређене геолошке формације у долини реке Арно, али је увек рекреирао природу и стварао свој посебни идеални универзум.

На овим сликама Леонардо је открио sfumato. Мека измаглица која није топила форму, већ стварала фину копрену што је појачавала интелектуално и чулно задовољство посматрача, постала је готово опипљива aria – у ренесанси метафора стварања, врста уметничког стила, начина на који уметник даје животност свом делу. Леонардови следбеници покушавали су да је досегну, безуспешно. Као и интегрисаност структуре, мобилност линија, текстуру боје која је неодвојива од атмосфере, хармонију свих елемената, духовну и интелектуалну продубљеност, драмски потенцијал олтарске слике и њене комуникације са верником.

Сачуваних 5300 страница Леонардових записа о сликарству не помаже у реконструкцији његовог приватног лика. Вазари је писао да је био леп, дарежљив, изузетан у конверзацији... Леонардова контрола сопствених осећања спречава озбиљан закључак на тему његовог карактера. Његова личност била је подједнако необична његовим савременицима као и нама данас. Од Фројда наовамо, генерације научника покушавају да проникну у његову персоналност, уграђујући у њу одлике властитог времена и властите душе. У сталној потрази за „савршенством над савршенствима и изузетношћу над изузетностима”, како је записао Вазари, остао је, суштински, недокучив. Када је изложио једну недовршену слику 1501. у Фиренци, људи су је данима походили, радујући се што могу видети нешто једно земаљско и божанско. И данас је тако.

Када стручњаци открију слику која му се може приписати, онда, наравно, прибегавају свим знањима и подршци технологије. Тек након брижљивог изучавања приступа се, као у случају слике Salvator Mundi, позитивној атрибуцији. Експертиза је неопходна, али, ако нема покрета душе,није упутна. Мotidell’anima откривају Леонарда.

*Ауторка је ванредни професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, на предмету Европска уметност новог века