СУБНОР четницима не верује

КРАГУЈЕВАЦ – Уредба о начину остваривања права у области борачко-инвалидске заштите, донета на основу закона којим је и Равногорски покрет проглашен антифашистичким, изгласана је у Народној скупштини Републике Србије још 17. јула 2005, али до данас ниједан Шумадинац припадник Југословенске војске у отаџбини није добио пензију.

Комисија града Крагујевца пре неколико месеци прихватила је захтев Миладина Обрадовића и препоручила да му се додели пензија, али Републичка комисија, као последња инстанца која одлучује о питањима права учесника НОР-а, одбила је тај предлог. "Несумњиво је утврђено да је Обрадовић Миладин од 1944. па до ослобођења био у четницима – члан Равногорског покрета...", одлукa je једне општинске службе из 1965. године, али за Републичку комисију ни тај доказ није био довољан.

– Одлука Републичке комисије је у најмању руку чудна, јер Обрадовић поседује доказ да је био у четницима. То је документ крагујевачког Комуналног завода за социјална осигурања из 1965, у коме пише да му се пензија не може дати зато што је био припадник једног "квислиншког покрета". Ако то није довољно, онда не знам како ће неко други, ко нема овако јак доказ, убедити републичку комисију да је био припадник Равногорског покрета и да му, по сили закона, припада пензија – каже Мирослав Аксентијевић, председник Комисије града Крагујевца.

Према његовим речима, проблем је у рестриктивним одредбама Уредбе Народне скупштине, али и ригидном тумачењу тог акта од републичке комисије.

Опасни документи

Аксентијевић сматра да је за припаднике Равногорског покрета, који сада траже пензију, нарочито неповољан члан 11. Уредбе, који регулише питања писаних доказа и квалификованих сведока.

– Под писаним доказом подразумева се војна књижица, медицински документ о рањавању, судска пресуда, акт о конфискацији имовине...

То није спорно, али је проблем што сви они морају бити из периода кад су донети. И да су их чували као очи у глави, до сада би их изгубили. А нису смели ни да их чувају, јер би, уколико би нешто од тога било пронађено код њих, завршили у затвору или би их комунисти стрељали. Истовремено, мали број припадника Равногорског покрета може да нађе два квалификована сведока, пошто се под тим подразумева да су они били у истој јединици и на истој територији ратовали. То је, практично, немогуће, јер је већина до данас помрла, па је подносилац захтева, најчешће, једини преживели из јединице – вели Аксентијевић.

Према његовим речима, Равногорцима не би помогло ни сведочење из противничког табора:

– Да се којим случајем појаве два припадника партизанског покрета, који би посведочили да су свог комшију, четника, држали на нишану, ни то не би помогло. Јесу ратовали на истој територији, али нису били у истој јединици.

Аксентијевић, међутим, наглашава, да и у случајевима кад подносилац захтева има потребан писани документ или два сведока, републичка комисија одуговлачи са одлуком или уопште не жели да размотри предлог неке од градских комисија.

– Републичка комисија одбила је све предлоге крагујевачке комисије, а било је више од двадесет захтева и сви су били поткрепљени релевантним документима. Можда је проблем у томе што Републичка комисија има седам чланова а троје су представници СУБНОР-а.

Према Аксентијевићевим речима, оваква уредба и понашање Републичке комисије не дају наду да ће се ствари променити, због чега, истиче он, треба мењати саму уредбу.

Стоп за "Равногорску споменицу"

Десетак градских комисија, међу којима и крагујевачка, упутиле су захтев Влади Републике Србије да се Уредба промени, пре свега када је реч о валидности писаних докумената и о квалификованим сведоцима.

– Треба прихватити све писане документе, без обзира на то кад су настали, па и монографије о Равногорском покрету и припадницима четничких јединица. Чак и оне које су писали победници. Што се тиче сведока, наш став је да квалификовани може бити сваки припадник Југословенске војске у отаџбини или неког партизанског одреда који је познавао подносиоца захтева. Каква је Уредба сад, ни Дража Михаиловић не би могао да докаже да је био командант Равногорског покрета и да је жив – вели Аксентијевић.

Према његовим речима, истих проблем настаје и када је у питању додељивање "Равногорске споменице ’41":

– Ми смо неспорно утврдили да је Алекса Алексић заслужио да буде носилац, али је, онда, из Републичке комисије стигло негативно решење са образложењем да се не види због чега смо га предложили. Иако у Крагујевцу и околини сви знају ко је и шта је био, крагујевачка комисија покушала је да обезбеди додатну документацију, али нико из државних архива није желео да одговори на наш захтев. Тражили су нам тачно име и број јединице у којој се борио, ко му је био претпостављени... Од њега смо покушали и то да сазнамо, али реч је о старцу који се тога више није сећао. Умро је на Божић ове године, не дочекавши да му се додели Споменица.

Према Аксентијевићевим речима, у Србији, тренутно, има само око хиљаду Равногораца. Сматра да њихове пензије не би биле велики издатак за државу, али да она "изврдава и то мало".

– Кад је донета Уредба, није речено одакле ће се обезбедити средства за пензије. Нигде не пише да је за то надлежан државни пензиони фонд, а одлука о неком новом није изгласана. Ствар је у томе што је Равногораца сваким даном све мање, па је питање да ли ће неко уопште и добити пензију. Поготово што је крајњи рок за подношење доказа 31. јул 2007. године – каже Аксентијевић.