Џез може да се пева, и те како...

Специјално за „Политику”

Вјен – „Здраво, свима! Поздравите ове дивне музичаре!”, биле су прве речи тенор-саксофонисте Сонија Ролинса упућене вјенској публици. Сат и петнаест минута раније, гегајући се спорије него икад, изашао је на сцену Античког театра и упловио у нежну мелодију баладе „Blue Gardenia”. Да ли је то крај?Одговор је стигао одмах: „У уговору пише да морамо да направимо паузу пошто ви треба да пијете. Да ли то значи да треба да се напијете? Океј, ево нас поново за 15 минута”.

Можда је баш тако било пре шест деценија у задимљеним клубовима Њујорка? Читали смо о томе: музичари су морали да свирају до јутра, ако би бар за једним столом било заинтересованих за још једну туру пића. Ту је Сони вероватно први пут ослободио себе, а његов саксофон се отео контроли, свирајући круг за кругом – све моћније и луђе – блуз натопљен уздахом душе.

Као и прошлог лета, привилегију да виде водећу личност џеза имала је публика само три европска џез фестивала: у Генту, Вјену и Копенхагену. А поглед на 132 метра високе зидине театра инспирисао је колоса саксофона да засвира маничну мантру духовима римских императора. „D. Cherry” и „Nuark News” су нове нумере у програму. Прву одликује весела, скоро дечја тема, по наслову би требало да буде посвета пиониру џез авангарде Дону Черију, са којим је Ролинс кратко сарађивао пре пола века. Друга означава ново Сонијево надахнуће ритмом Кариба. Саксофониста поставља тему, а онда јој додаје и одузима, множи и дели: слушали смо курс из аритметике џеза у свом најефектнијем облику! „Patanjali” је обавезни tour de force: бенд (Питер Бернстин – гитара, Боб Креншоу – контрабас, Коби Воткинс – бубњеви, Семи Фигероа – удараљке) пумпа фанки-бап ритам за дугу импровизацију лидера, са бројним цитатима из историје популарне музике: „A Tiskеt, A Taskеt”, „Old Mаcdonald Had A Farm”, „Mona Lisa”. „Serenade”, бисер оперског композитора Рикарда Дрига, окончава први сет.

Осим нумера које је последњих година снимао, публика увек добије и мали час историје. „Blue Gardenia” је насловна тема филм-ноара Фрица Ланга из 1953. године, коју је у филму певао Нет Кинг Кол. Други сет отворио је „They Say It’s Wonderful”, из мјузикла „Annie Get Your Gun” (1946), касније у репертоару Френка Синатре. А онда је следио емотивни врхунац вечери „Our Very Own”, коју је у истоименој драми Дејвида Милера (1950) певала Џо Стафорд: „Иза тајних врата је пијаца свећа, са ружама свуда, само за нас”.

На крај другог сета, осам хиљада људи устало је са столица, исказујући посебно поштовање уметнику. Камера је снимала шта се дешавало иза сцене. Сонију се још свирало, музичари су спремни, врисак из амфитеатра позива на бис: „Мислим да ћемо свирати један блуз”, каже и враћа бенд на сцену. Одмах се препознаје једна од тема које су га прославиле „Tenor Madness” из 1956. године. Може ли уз џез да се пева? И те како…

----------------------------------------------

Неуморан и после три сата свирке

Атмосферу је закувао „Nishi”, уз изванредан соло Креншоуа на контрабасу, и, опет, карипске боје – „Don’t Stop The Carnaval”. И у трећем сату програма чини се да Ролинс има више снаге него на почетку. Преплитали су се узбудљиви дијалози са осталима: Бернстинов осмех најбоље је одао каква их је част задесила.