Džez može da se peva, i te kako...

Specijalno za „Politiku”

Vjen – „Zdravo, svima! Pozdravite ove divne muzičare!”, bile su prve reči tenor-saksofoniste Sonija Rolinsa upućene vjenskoj publici. Sat i petnaest minuta ranije, gegajući se sporije nego ikad, izašao je na scenu Antičkog teatra i uplovio u nežnu melodiju balade „Blue Gardenia”. Da li je to kraj?Odgovor je stigao odmah: „U ugovoru piše da moramo da napravimo pauzu pošto vi treba da pijete. Da li to znači da treba da se napijete? Okej, evo nas ponovo za 15 minuta”.

Možda je baš tako bilo pre šest decenija u zadimljenim klubovima Njujorka? Čitali smo o tome: muzičari su morali da sviraju do jutra, ako bi bar za jednim stolom bilo zainteresovanih za još jednu turu pića. Tu je Soni verovatno prvi put oslobodio sebe, a njegov saksofon se oteo kontroli, svirajući krug za krugom – sve moćnije i luđe – bluz natopljen uzdahom duše.

Kao i prošlog leta, privilegiju da vide vodeću ličnost džeza imala je publika samo tri evropska džez festivala: u Gentu, Vjenu i Kopenhagenu. A pogled na 132 metra visoke zidine teatra inspirisao je kolosa saksofona da zasvira maničnu mantru duhovima rimskih imperatora. „D. Cherry” i „Nuark News” su nove numere u programu. Prvu odlikuje vesela, skoro dečja tema, po naslovu bi trebalo da bude posveta pioniru džez avangarde Donu Čeriju, sa kojim je Rolins kratko sarađivao pre pola veka. Druga označava novo Sonijevo nadahnuće ritmom Kariba. Saksofonista postavlja temu, a onda joj dodaje i oduzima, množi i deli: slušali smo kurs iz aritmetike džeza u svom najefektnijem obliku! „Patanjali” je obavezni tour de force: bend (Piter Bernstin – gitara, Bob Krenšou – kontrabas, Kobi Votkins – bubnjevi, Semi Figeroa – udaraljke) pumpa fanki-bap ritam za dugu improvizaciju lidera, sa brojnim citatima iz istorije popularne muzike: „A Tisket, A Tasket”, „Old Macdonald Had A Farm”, „Mona Lisa”. „Serenade”, biser operskog kompozitora Rikarda Driga, okončava prvi set.

Osim numera koje je poslednjih godina snimao, publika uvek dobije i mali čas istorije. „Blue Gardenia” je naslovna tema film-noara Frica Langa iz 1953. godine, koju je u filmu pevao Net King Kol. Drugi set otvorio je „They Say It’s Wonderful”, iz mjuzikla „Annie Get Your Gun” (1946), kasnije u repertoaru Frenka Sinatre. A onda je sledio emotivni vrhunac večeri „Our Very Own”, koju je u istoimenoj drami Dejvida Milera (1950) pevala Džo Staford: „Iza tajnih vrata je pijaca sveća, sa ružama svuda, samo za nas”.

Na kraj drugog seta, osam hiljada ljudi ustalo je sa stolica, iskazujući posebno poštovanje umetniku. Kamera je snimala šta se dešavalo iza scene. Soniju se još sviralo, muzičari su spremni, vrisak iz amfiteatra poziva na bis: „Mislim da ćemo svirati jedan bluz”, kaže i vraća bend na scenu. Odmah se prepoznaje jedna od tema koje su ga proslavile „Tenor Madness” iz 1956. godine. Može li uz džez da se peva? I te kako…

----------------------------------------------

Neumoran i posle tri sata svirke

Atmosferu je zakuvao „Nishi”, uz izvanredan solo Krenšoua na kontrabasu, i, opet, karipske boje – „Don’t Stop The Carnaval”. I u trećem satu programa čini se da Rolins ima više snage nego na početku. Preplitali su se uzbudljivi dijalozi sa ostalima: Bernstinov osmeh najbolje je odao kakva ih je čast zadesila.