Од Београда јужније неће бити тужније

На питање: како се живи у Бабушници, Златко Алексић, председник општине, одговора: „Немамо пара ни за школовање деце, ни за сахране”.

Ова реченица првог човека једне од 30 опустелих општина у Србији леди дах на плус 35 Целзијусових и убедљивије од свих написаних студија предочава да су разлике између богатих и сиромашних неподношљиве.

Ипак, од сиромашне Бабушнице, подсећају упућени, има још сиромашнијих.

– По неравномерности развоја, чији је однос један према десет у корист најразвијенијег Београда, када се главни град упореди са најнеразвијенијом Мерошином, Србија је на првом месту у Европи – каже Небојша Ћирић, министар економије и регионалног развоја.

Од Београда јужније, источно и западно од „јужне пруге”, убудуће не сме бити све тужније. То је, коначно, јасно и позицији и опозицији.

– Разлике међу регионима постале су драматичне, па ће њихов равномернији развој бити један од најпречих задатака будућих влада – каже потпредседница владе Верица Калановић.

Поред осталог, „стабилност земље зависи и од тога да ли сви грађани живе приближно истим животом”, казује Божидар Ђелић, потпредседник владе, задужен за европске интеграције, и додаје „да је

вођење политике уравнотеженог економског развоја битан услов за приближавање Србије чланству у Европску унију”.

Србија би, као пуноправна чланица ЕУ, за развој својих сиромашних региона годишње могла да рачуна на око милијарду евра, каже Ђелић. До пуноправног чланства, кад добијемо статус кандидата, стизало би нам додатно око 70 милиона евра годишње из буџета ЕУ за уједначавање разлика у развоју региона, као и за пољопривреду и људске ресурсе. Србија је и до сада сваке године у регионални развој улагала око 40 милиона евра, од укупно 190 милиона евра, колико је добијала од ЕУ.

На „пеглању” регионалних разлика ради се од средине прошле деценије. О томе брине једно министарство и посебна агенција. Усвојена је Стратегија регионалног развоја, од 2007. до 2012, Закон о регионалном развоју постоји од 2009, а Национални план регионалног развоја Републичка Скупштина треба да усвоји до краја марта наредне године. Иако се, истини за вољу, протеклих година улагало у развој сиромашних, то није било довољно.

Од 2006. године држава субвенцијама подстиче инвеститоре да подижу фабрике и запошљавају људе у осиромашеним крајевима, где је незапосленост највећа. Државне дотације од 2.000 до 10.000 евра по запосленом раднику, у зависности од индустријског сектора, делатности и места улагања, до сада су привукле 860 милиона евра инвестиција. За субвенције издвојено је из буџета 120 милиона евра, а у 171 инвестиционом пројекту посао је добило 28.000 људи.

Нови конкурс, четрнаести до сада, за доделе бесповратних средстава за нове инвестиције, управо је расписан, а рок за пријављивање је 9. септембар ове године.

Ипак, најбитније је, кажу упућени, што је, изгледа, прошлог лета исказана спремност да се коначно одустане од модела развоја и економске политике који су након „српске октобарске револуције” 2000. драстично продубили јаз између неколико градских центара и осталих делова Србије, што потврђује и истраживање др Мирослава Здравковића, сарадника Економског института.

–После 2000. године нагло је порастао релативни степен развијености Београда и Новог Сада, у односу на просек, аистовремено пала релативна развијеност готово свих других округа – каже Мирослав. – Њихов брз успон, као седишта трговинских, саобраћајних и финансијских компанија, последица је успостављеног модела развоја после 2000. године, пре свега раста увоза и трговинског дефицита. Из поређења са кретањима до 2000. године може се наслутити и улога реалног курса динара на степен неједнакости унутар Србије. Пад вредности валуте смањује неједнакости, док их њен раст повећава. Ниво одступања Београда и Новог Сада у односу на просек Србије био је у 1971. години готово идентичан данашњем, тачније ономе у 2005. години.

Раст индустријске производње и смањивање спољнотрговинске неравнотеже – управо је један од циљева „Посткризног модела развоја 2011–2020.”, који су крајем прошлог лета јавности и влади предочили истакнути економисти, истраживачи Економског института и Економског факултета у Београду.

Нови модел, који је премијер Мирко Цветковић прихватио као путоказ за вођење економске политике, не би убудуће ишао на руку онима који увозе, већ произвођачима разменљиве робе и извозницима. Шта ће од тога бити, остаје да се види, али већ сада је извесно да ће подстицаје од 2.000 до 10.000 евра, по отвореном радном месту,по недавно усвојеном владином програму оживљавања великих индустријских центара, од ове године добијати и инвеститори у Лозници, Лесковцу, Крушевцу, Јагодини, Сремској Митровици, Алексинцу, Параћину, Бачкој Паланци, Руми, Вршцу, Бору. На листи, од укупно 15 градова којима држава дотацијама помаже да привуку улагаче, од пре годину и по дана су Ниш, Краљево, Зајечар и Нови Пазар, а после усвајања владиног програма, и још 40 слабије развијених општина.

Министар економије Небојша Ћирић каже да је намера да се двоструко већим подстицајима за инвеститоре у 15 градова и 40 општина, у којима живи више од петине становништва Србије, смањује стопа незапослености, која премашује 20 процената. Реч је о, практично, опустошеним градовима и општинама, са више од 50.000 житеља, који нису привлачни за инвеститоре.

Александар Микавица