Чувари своје љубави

ДИМИТРОВГРАД – Ружа и Фрањо Ребровић ове године "славе" свој први сусрет, који се догодио пре четрдесет година. Била би то обична прича да овај пар не живи у планинском селу Врапча у димитровградској општини на сто метара од границе са Бугарском и да нису једина породица у пречнику од 20 километара. Изродили су четворо деце од којих је само једно са њима. Баве се сточарством и једини су чувари границе.

Фрањо Ребровић је у овај планински крај богат водом и пашњацима дошао као војник. Служећи војни рок у оближњој караули на граници са Бугарском први пут је срео Ружу.

– Волео сам да се нашалим са њом, јер увек када сам покушавао да разговарам била је у некаквом послу. Једном је прскала жито и воду је допремала на магарцу. Покушавао сам да разговарам са њом, али она је нешто "петљала" око канте за прскање и, како није хтела да разговара са мном, ударио сам магарца, који је побегао и просуо воду – кроз смех говори Фрањо. – То је био једини начин да је натерам да ме погледа.

Смеје се и Ружа гладећи своју седу косу. – Чекала сам га 35 година. Судбина нас је спојила. Када сам га срела, знала сам да ћемо бити заједно – каже Ружа.

Иако је десетак година старија од њега, Фрању то није могло да поколеба. После пет година од одласка из војске, вратио се и запросио Ружу. – Отишао сам после одслужења војног рока кући у Хрватску у родно село Брлетићи код Огулина. Затим сам у Немачкој провео неколико година, а годину дана био сам и у Америци. Није било онако како сам замишљао. Вратио сам се овамо, јер нисам могао да заборавим Ружу, а нисам могао ни без ових планина – прича Фрањо, док гледа у своје чворновате шаке.

Покушали су да живе и у Хрватској, али су се убрзо вратили, јер су Ружини родитељи били стари и болесни. Када су и они умрли више нису желели да напусте село. У дворишту имају чопор паса, који их чувају од вукова и дивљих свиња, коња и кућног љубимца – прасе мангулице које се "дружи" са псима.

– Овде је лепо и волимо да чувамо стоку. Сада се све чешће кајем што смо остали, јер су деца завршила само основну школу и тешко им је да се запосле. Најстарији и најмлађи син раде у Димитровграду, ћерка је удата у једном селу близу Пирота, а са нама је остао Милан. Има много посла, али нема друштво и волела бих да се ожени – каже Ружа – Треба нам помоћ, јер већ сам "загазила" у седму деценију.

У штали имају двадесетак крава, а у обору педесет свиња мангулица. Обрађују око шест хектара земље, а гаје пшеницу, јечам, овас, репу. Ребровићи раде преко целог дана и лети и зими. Набавили су и трактор и комбајн, јер се комбајнерима не исплати да долазе. Деца им највише помажу у време великих пољопривредних радова.

Имају струју, мобилни телефон, али не памте када су последњи пут видели лекара. Осамдесетих година остали су без школе, а већ почетком деведесетих било је само неколико старијих мештана.

Ружа се са сетом сећа када је село било пуно људи. – Имам три сестре и брата. Кад је граница после Другог светског рата промењена пола села је припало Србији, а друга половина је остала бугарској страни. Тамо су остала моја браћа, сестре, тетке – скоро цела родбина и виђали смо се само једном годишње на "срештама". Ни тамо више никог нема. Брата и сестре нисам видела скоро 30 година, од када су нам родитељи умрли.

Куће у селу су одавно напуштене и веома ретко неко обиђе сеоско гробље. Ребровиће посећују деца, али сада долази зима и посете ће бити ређе. Фрањо и Милан свакодневно обилазе пашњаке и њиве на самој граници. Они су и једини "чувари" пошто војске тамо више нема.