Тајна закопана на обронцима Јелице

Лазац код Краљева – Пространо уређено двориште са пет брвнара, подигнутих углавном половином 19. века, налази се на обронцима Јелице. Катастарски ова окућница је у селу Лазац, засеоку Стрмово у краљевачкој општини, а реч је о домаћинству Радојичића. Необично је не само због добро очуваних дрвених сувота, старе и нове куће, чардака, вајата, млекара, већ и због легенде која деценијама говори о томе да је ту негде закопано благо – асура злата и карлица сребра. Благо потиче од Турака или хајдука, претпоставља се, али сви досадашњи па и данашњи власник овог имања Живорад Радојичић са сигурношћу тврде да је постојало и да је негде скривено, највероватније закопано у оближњој буковој шуми.

Због тога ово место одавно привлачи знатижељнике, а ми до окућнице стижемо у пратњи Миланчета Радосављевића и Драгића Ракића Ганга, мештана суседног села Роћевића. Због обавеза у Краљеву, где иначе стално и живи, поменути власник није могао да нас дочека, али је оставио све откључано.

Тако смо запазили да је поред старе, простране куће, саграђене од масивне „темељаче“ и дебелих храстових брвана најинтересантнији суседни чардак. Зграду, такође подигнуту од брвана „ћертених“ на угловима, чине приземље и спрат. На спрату је соба, дивана и ходник из којег се све просторије затварају посебним „бравама“, односно закључавају на добро осмишљен начин, гредама тврдог дрвета, па је лакше читав објекат срушити него откључати без пристанка и помоћи онога ко је унутра. На спрату су и, споља неприметне, осматрачнице или пушкарнице из којих се могу контролисати све прилазне стране ка објекту. Сигурност повећава и то што до овог богатог домаћинства никада није, као ни данас, било доброг пута.

Све то, како су нам и поменути пратиоци објаснили, у овом крају одржава и повремено подстиче причу да је чардак некада био „хајдучка банка“. Тврди се, заправо, да је први оснивач овог домаћинства Матија Радојичић, звани Шуко, био човек од поверења хајдуцима из драгачевског и поморавског краја. Поморавски хајдуци ишли су у пљачку драгачевских села, а њихове „колеге“ из Драгачева у насеља покрај Западне Мораве. Тако су и једни и други овде, на средокраћи пута, у чардаку скривеном под планином и у беспућу, привремено чували плен, џебану... Отуда на чардаку такве браве и осматрачнице.

Ту причу, међутим, негира садашњи власник имања и окућнице Живорад Радојичић. Он тврди да ово „богато домаћинство никада није било у вези са некаквом агресијом и отимачином, породица јесте била богата, али богатство јој је доносило више несреће него благостања.

– Преносила се са колена на колено прича, а и то су на основу сведока тврдили и моји дедови и отац Славко, да је наш давни предак Шуко Радојичић, према старом обичају, на Видовдан износио у двориште асуру злата и карлицу сребра. Био је богат, а то благо је потекло из битке са Турцима на Јавору. Но, имао је помало раскалашног сина Тадију, због којег се једног дана упутио са врећом и будаком у оближњу шуму. То је пропратио његов унук, дванаестогодишњи дечак Живота, али само у почетку, јер када га је деда приметио, претећи му, отерао га је са путића кроз шуму. Уочио је, ипак, дечак Живота да се Шуко вратио са будаком, без вреће. Нажалост, Шуко је убрзо умро, крајем 19. века, у 59. години. И однео је тајну, а онда су за породицу дошле недаће. Рецимо, када код куће није било чељади било је више покушаја провале, па су и данас на вратима видљиви трагови од крампа, секире... Нека банда је 1903. године, на Младенце када су укућани отишли на сабор, чак упала у кућу и ту затекла само Драгишу, старијег Животиног брата, који није знао ништа о злату, и од њега су тражили да им каже где је скривено, мучили га, како се говорило, пекли су га на ватриљу огњишта, и на крају убили... А и у самој породици после је било међусобног сумњичења између оца и синова, између браће... Мислим, ипак, да се нико није овајдио, да нико ништа вредно није ископао – каже Живорад Радојичић и додаје „да је једном приликом, са тавана, док су мишеви горе „чагрљали“, пао један златник покрај огњишта у старој кући, али их није било више и то нема веза са благом из битке са Јавора.