Села пуна празних кућа

Врбас – У сеоским насељима широм Бачке има на стотине празних кућа које се нуде на продају по багателним ценама, од четири до седам, осам хиљада евра. Многе су већ увелико запуштене, али има их и сасвим солидног изгледа са електричним, водоводним и телефонским прикључцима, пространим двориштима и окућницама, тако рећи одмах усељивих. Међутим, купаца нема, или су врло ретки.

– Према последњем попису, у Равном Селу било је нешто више од хиљаду домаћинстава, а тренутно има око сто празних кућа које, чак ни за мале паре, никоме не требају. Наследници нису у могућности да их одржавају, или то не желе, тако да оне брзо пропадају а често су и на мети вандала. Мештани немају никаквих изгледа да се овде запосле, село је постало готово слепа улица на рубу општина Врбас и Бачки Петровац – вајка се секретар Месне заједнице Равно Село Александар Станојевић, наводећи да се овде пристојна кућа може купити по цени једног половног страног аутомобила.

Истоветне приче чули смо и у Куцури, Руском Крстуру, Крушчићу, Липару, Сивцу... На десетине фамилија из ових а и других села са подручја општина Врбас и Кула одселило се последњих година у иностранство, највише у Канаду, Мађарску и Словачку. Колико су опустела села у овом делу Бачке најбоље одсликава број уписаних ђака првака који је – сазнајемо у школској управи – ове године и до три пута мањи него крајем прошле деценије.

Игром судбине, у овдашњим сеоским насељима у последње време трајно се удомљава све више избегличких и прогнаних породица. Уз финансијску подршку локалних самоуправа и Комесаријата за избеглице, а делом и властитим учешћем, купују и адаптирају напуштене сеоске куће или салаше, почињу да се баве земљорадњом и сточарством. Неки су се, попут Зорана Павловића, прогнаника из Призрена, брзо привикли на паорски начин живота.

– Конкурисао сам прошле године за помоћ за куповину куће у Куцури, што ми је одобрено, добио потом и нешто кредита, па ево с породицом „пустио корене” овде у бачкој равници. Мештани су нас изузетно лепо прихватили, добре су комшије, а село је лепо уређено – улице и тротоари су асфалтирани, водоводна, канализациона и телефонска мрежа допиру до сваког дела села. Близу нам је Врбас, а ни Нови Сад није далеко. Кад нема друге, морамо бити задовољни – вели наш саговорник.

Још педесетак избегличких и прогнаних фамилија, попут Павловића, добило је домове с окућницама, али то ни изблиза неће оживети, бар не задуго, опустела бачка села. Старачка и самачка домаћинства нестају, некадашња моћна сеоска пољопривредна добра су приватизована, велики део локалног становништва је остао без радних места, млађи свет одлази у градске средине у потрази за послом, тако да су у селима остали претежно пензионери и тек понеко веће породично земљорадничко газдинство. А како нам рече Јелена Бесермењи, секретар Месне заједнице Куцура, чак ни на огласе власника који би своја сеоска имања, углавном наслеђена, издали у закуп или уступили некој породици на бесплатно коришћење – нико се не јавља.