Музеји пропалих фабрика

Зрењанин – У највећој банатској вароши остаци некад богате индустрије постали су ружни споменици неког бољег времена. Поједине фабричке зграде сада зјапе празне као знакови пустоши коју је за собом оставила транзиција. О успешним фабрикама, чиме се Зрењанин сврставао у четврти индустријски центар у СФРЈ, и комбинату „Серво Михаљ“ група бивших зрењанинских директора пише монографију. То је прича о једном успешном периоду на који сада само још подсећају две-три фабрике које раде, али и мноштво напуштених, оронулих и без икакве перспективе.

Читави погони и производне линије су напуштени. Сада наружују градски амбијент, а градска управа нема начина да нешто промени у догледно време.

– На територији града Зрењанина налази се петнаестак локалитета површине преко 44 хектара: Пивара, стари „Радијатор“, бивша Градска кланица, Цеба и други. Ове непокретности, објекти и земљиште, углавном су приватна својина и њихово решавање се мора финансирати из приватних средстава. Проблем је у томе што приватни капитал не може сам да сноси ризике развоја, нарочито ако је реч о некомерцијалним делатностима. Зато град мора кроз разне облике јавних интервенција да помогне да се покрену ови капацитети – каже Дејан Дунђерски, млади инжењер у Дирекцији за изградњу и уређење града, наглашавајући да би јавне интервенције требало да буду усмерене на неновчане врсте помоћи, као што је креирање правног оквира, погодних фискалних услова, флексибилније издавање дозвола и слично.

Један од најуспешнијих зрењанинских привредника Горан Ковачевић већ дуже време предлаже да локална самоуправа откупи неке фабрике, чија се имовина сада нуди у бесцење, након неуспелих покушаја приватизације.

– Ако је све то јефтино, онда те погоне купују инвеститори да би постали власници без обзира на то што немају намеру да покрећу производњу. Нека се у куповину укључи јавни сектор и нека покрене производњу јер постоје објекти, постоје незапослени радници и стручњаци. Када би се покренула производња, фабрике би постигле бољу цену и онда би можда привукле капитал – истиче Ковачевић.

Неке зграде нагрђују градско језгро, мада су постале власништво богатих, па и страних инвеститора. Производња је пресељена у нове хале на периферији, а стари погони у граду су напуштени. Газде их не реновирају нити их отуђују јер вероватно чекају бољу цену. Такав је случај са „Шинвозом“ и „Радијатором“.

Урбанисти скрећу пажњу да у развијеним земљама Европске уније ефективност коришћења земљишта спада у националне интересе, а код нас урбани делови града стоје неискоришћени.

Санирање некадашњих индустријских хала наилази и на друге препреке. Градски завод за заштиту споменика културе, рецимо, не дозвољава да се сруши напуштена сирћетана јер његови стручњаци сматрају да она треба да буде музеј посвећен некадашњој успешној индустрији. Злобници кажу да Зрењанин има таквих музеја на претек.