Поморавци неће краставце

Свилајнац– Швајцарско-холандска фирма „Колеман“ почела је откуп корнишона, које пакује у тегле за српско, али и тржишта у Мађарској, Чешкој, Хрватској, Словенији и Црној Гори. Ова фирма је прошле године спаковала око 4.000.000 тегли корнишона и маслина. Од 600 тона корнишона „Колеман“ је само трећину откупио од овдашњих сељака, јер они избегавају да гаје ово поврће.

– Корнишона никада није довољно. Имам 12 коопераната који их гаје на 13 хектара. Донесу по 200 до 300 килограма по берби, а ја из Македоније добијем шлепер од 20 тона – наводи за „Политику“ Пласид Машуд, заступник фирме „Колеман“.

Он додаје да Свилајнчани неће да гаје краставце, иако имају загарантовану продају, због тога што се у Србији тешко мења менталитет.

– Они хоће да раде као њихови дедови и очеви. Не свиђа им се ни када платим зависно од квалитета. Већи краставци јесу тежи, али мени не треба трећа класа. Нека дају квалитет, ја ћу да га платим – додаје Пласид.

На питање новинара „Политике“ да ли је тачно да је он прошле године сељацима дао све што је потребно за производњу, а да су они корнишоне продавали на пијаци по вишој цени, Пласид је одговорио:

– Немам ја времена да то контролишем. А пошто планирам да повећавам производњу, откупљиваћу их из Македоније.

Славиша Милић из Породина код Жабара прошле године је садио корнишоне, а ове није, јер цена није адекватна, а ризик је огроман.

– Прве године су нам гарантовали надокнаду у случају града, а ове не. Осигурање једног хектара кошта 70.000 динара. А за род на тој парцели могли бисмо да добијемо 500.000 динара, што је мало у односу на улагање – каже Милић за наш лист.

На питање како Македонцима одговара иста цена он је одговорио да они имају парцеле од десетак ари на којима породице све саме раде.

Драгиша Николић из Свилајнца, пак, каже да нема времена да узгаја корнишоне, јер му је приоритет сточарство.

А један од Пласидових коопераната, Живојин Ценић из Дубља, ове године је засадио корнишоне на 50 ари због сигурне продаје, али је свестан ризика који прате производњу овог поврћа.

– Производња је скупа. Пласид нам је дао семе, а од општине сам узео бескаматни кредит од 100.000 динара. У подизање шпалира уложио сам 2.000 евра. Мреже трају три године, па ћу морати да купим нове, а мораћу и да мењам парцелу, јер се појаве болести – оцењује Николић и додаје да је некада годишње производио по седам тона корнишона и да је за само сат времена на кванташкој пијаци могао да прода пет тона.

Он још каже да краставац тражи јефтину радну снагу и да се исплати само када ради цела породица, јер тада постоји зарада од 25 евра дневно. Ако се плате радници, према његовим речима, не остане ништа.

– Код корнишона је најбитније све урадити на време. Он сваког другог-трећег дана треба да се „плете“ на шпалир, јер брзо расте. Треба га и заштитити на време – додаје Николић, који је до сада предао 400 килограма краставаца.

Према његовим речима, Свилајнчани не гаје корнишоне због тога што се у овом крају форсира сточарство, а сељаци се не образују за повртарство и воћарство, гране пољопривреде које су будућност Поморавља.