Срећко Хаџић: Мој отац мисли двеста на сат

Нови Сад – Жив је, здрав је, био је расположен за причу. Пошто нема браду, био ми је мало чудан испрва, али је касније све дошло на своје место. Разговарали смо о приватним стварима, ко се у фамилији родио, оженио, умро, просто неке породичне ствари, које не би требало да занимају ширу јавност – каже за „Политику” у дворишту породичне куће у Новом Саду Срећко Хаџић, син хашког оптуженика Горана Хаџића, кога је породица јуче посетила у притворској јединици Специјалног суда.

Породица се из Београда вратила петнаестак минута пре дванаест часова. Ратног председника Владе САО Славонија, Барања и западни Срем и последњег хашког бегунца, поред сина Срећка посетили су супруга Живка и сестра Горанка, док је кћерка Ивана остала у Новом Саду, јер је од великог стреса претходне вечери добила високу температуру.

– Ивана је у осмом месецу трудноће и за њено здравље добро што није пошла, јер смо чекали више од два сата, а и стотину новинара је опколило кола. Отац се највише распитивао за њеног деветогодишњег сина, свог унука кога никада није видео. Много је желео и да обиђе баку Милену, која лежи овде код куће, потпуно сенилна и непокретна, али му је речено да је тај први захтев одбијен. Не знамо да ли ће од тога ипак бити нешто – каже Срећко.

Он додаје да је једночасовни сусрет породице са Гораном Хаџићем, први после седам година, био врло емотиван и поред тога што се одвијао у присуству двојице полицајаца. Сина је саветовао да обавезно заврши правни факултет, који је морао да прекине због недостатка средстава, да се за годину-две ожени и формира своју породицу, а супругу и сестру како да наставе да живе у новим околностима.

– Мислио је двеста на сат и исто тако је брзо причао – истиче Срећко, који се љути на тврдње појединих политичких странака и медија да је његов отац припрост човек, магационер... Каже да је веома ружно што га тако о омаловажавају и да је Горан Хаџић по образовању дипломирани економиста.

Сестра Горанка, удата Меселџија, која живи у Старим Бановцима, одбацује медијске спекулације да њен брат има ванбрачну супругу и четворогодишњу ћерку.

– Не постоји друга породица – категорична је Горанка, која не жели да прича опширније о томе. – До Горановог хапшења је кад-тад морало доћи. Једно поглавље у нашим животима је завршено, а ми најбоље знамо колико је тешко било. Полиција нам је упадала у куће са пушкама „на готовс”, у марту сам остала без посла у ЈКП „Стан” само због тога што сам његова сестра. Тужила сам фирму, али кога је брига што треба да враћам пет-шест кредита – додаје његова сестра.

Хаџићи се надају да ће после Горановог изручења Трибуналу за ратне злочине моћи да наставе да живе као сав обичан свет – да могу да нађу посао, да им се укине забрана одласка у иностранство, да им као породици Ратка Младића и других оптуженика буде омогућено да га посећују у Хагу. Захвални су бројним рођацима и пријатељима који су звали и распитивали се за његово здравље после седам година скривања и истичу да им нису потребни никакви немири на улицама.