Пуни сјај моћи

Танјуг специјално за "Политику"
БЕРЛИН, новембра – По улицама Беча 6. августа 1806. телали су извикивали да је цар Фрањо Други абдицирао са престола светих римских царева немачког народа и прогласио се "само" за цара Аустрије и свих њених земаља, као Фрањо Први. То је био крај царства које је трајало 844 године шест месеци и четири дана.
Са историјске позорнице, без проливања крви, без велике гужве нестала је највећа западноевропска државна творевина после пропасти античке римске империје и најдуговечнија државна заједница немачког народа. У неким периодима обухватала је и многе друге народе Европе и Словене (Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија), Данце, Холанђане, Италијане, Белгијанце, Мађаре, Французе... То је била, данашњим речником, мултиетничка, мултилингвистичка, мултиконфесионална и мултикултурална заједница коју су обједињавали цар или Кајзер (од понемченог Цезар), парламент и суд.

Реч "рајх" је испрофанисана током нацистичке власти, пошто је Хитлер градио своју моћ на миту његове обнове у "првобитним границама". На њено помињање у позитивном контексту чекало се шест деценија, па је ова година искоришћена да се обележавањем два века од укидања Првога рајха, кроз низ изложби широм Немачке, осветле на нови, митовима неоптерећен начин: место и улога Светог римског царства немачког народа у ширем европском контексту и покаже да је Европска унија његов прави наследник.

Највећи подухват на којем је рађено више од четири године је дводелна изложба "Свето римско царство немачког народа од 962. до 1806", која се може видети у Магдебургу и Берлину до 10. децембра.

У магдебуршком Музеју културне историје постављена је изложба "Од Ота Великог до краја средњег века", јер је у том граду сахрањен први немачки кајзер. Њега је папа у Риму крунисао као цара Римског царства, да би Ото, 150 година после франачког Карла Великог, наследио највишу титулу у Европи.

Епитет "свето", уз римско, ставио је цар Фридрих Први Барбароса да би потврдио тесну везу између Рајха и папства, а последњу одредницу да је то царство "немачког народа" додао је Максимилијан Други у 16. веку. Тада се већ створила свест о постојању немачке нације која је, унутар царства, била издељена на око 300 мање-више самосталних државних творевина под кнежевима, војводама и изборним бискупима.

Други део изложбе "Стари рајх и нове државе 1495–1806", смештен је у берлински Немачки историјски музеј што је, донекле, наишло на критике јер Берлин није играо неку битну улогу у историји Првог рајха. Критичари наводе да је пре требало одабрати Франкфурт у којем су кајзери крунисани, или Вормс где је заседао Рајхстаг (сабор велможа), или Нирнберг у којем су од 15. века чувана царска знамења.

Да би се овим двема изложбама које по својој "монструозној величини" одговарају величини Рајха обезбедили експонати који ће на најбољи начин илустровати његову политичку друштвену, културну историју, "похарани" су музеји из целога света, ризнице катедрала, двораца, архиве. Изложбе су ових дана највећа "Али-бабина пећина" са благом које не представља само баштину Немачке и Аустрије већ целе Европе. То је један од разлога што су проглашене за 29. изложбу Савета Европе и тако су добиле статус најважнијег културног догађаја у овој години у ЕУ.

Посетиоци, којих ће према очекивањима бити више од милион, имају прилику, пре свега, да виде портрете свих царева, њих тридесет три, и део крунидбених регалија: сабљу маурицијус, дугу 110 центиметара, свети скиптар у којем је један од наводних клинова са којима је Исус распет и златну јабуку, која је симболизовала глобус и била знак да је носи "цар над царевима". Ова царска знамења (осим круне која је због тешкоћа са осигурањем остала), која је Фрањо Први Хабсбуршки похранио у своју бечку ризницу, поново су изнета на светлост дана, заједно са многим другим драгоценостима од немерљиве историјске и уметничке вредности.

Међу експонатима су најважнији документи као што је "Златна була", нека врста Устава Рајха, папска була којом се потврђује да су кајзери били заточници хришћанства, кодекси са раскошним минијатурама на којима се види свет витезова, минстрела, гозби и владара у пуном сјају њихове моћи. Из збирке британске краљице Елизабете Друге стигло је бронзано попрсје Карла Петога, рад ренесансног мајстора Леоне Леонија, а изложене су и скице великог немачког мајстора Албрехта Дирера за декорацију поводом крунисања Максимилијана Првог.

Неке од слика имају, пре свега, историјску вредност јер су аутентична сведочанстава о најважнијим скуповима који су обележили историју Рајха, а самим тим и целе Европе: од крунисања Јосифа Другог Хабсбурга до битке на Белом брду, одлучујуће за исход 30-годишњег рата, најкрвавијег обрачуна католика и протестаната на тлу Рајха.

На сликама немачких уметника овековечени су догађаји из изузетно богате културне историје, јер је децентрализовано царство имало на стотине културних центара у свакој од престоница. Књижевници, филозофи, теолози али и ликовни уметници и музичари, селили су се са једног двора на други, било да су следили пут новца, или само право на слободно мишљење и стварање. Гутенберг је 1450. године пронашао штампарију, а само пола века доцније било је штампано већ 10 милиона књига. Максимилијан Први покреће 1490. године курирску службу – претечу савремене поште, а 1605. године почињу да излазе дневне новине. Десет година доцније у Вајмару се уводи обавезно основно образовање.

Немци могу да буду поносни да су имали царство које никада није имало колоније, док су друге европске империје освајале свет. Цар није имао апсолутну власт, јер га је увек контролисао Рајхстаг и без рата је омогућио да се осамостале краљевства као што су Прусија, Баварска, Аустрија.