Летња фјака

Не волим месец јули.

Посебно га не волим у Београду.

Најмање волим „културно лето“ у Београду.

Све ово, а нарочито последња ставка, мој је сасвим приватни доживљај. Ако наставници, лекари, судије, пекари, зидари и све остале професије имају право на годишњи одмор, онда ваљда и позоришни критичар има право да неколико недеља у години не гледа представе?

С друге стране, потпуно схватам да Београд, као и сваки велики град, мора да води рачуна о културним потребама грађана и онда кад нема редовних програма (представа, концерата, изложби...), а поготову оних грађана који немају могућности да путовањем себи приуште летњу доколицу. Те потребе је ранијих година задовољавао Београдски летњи фестивал. Овог лета, међутим, не само да Белеф има, а поводом двадесетогодишњице, много разуђенији и амбициознији програм, већ и друге организације нуде бројне културно-забавне манифестације иза сваког ћошка: на улицама и трговима, у концертним салама, црквама, силосима, кулама, барутанама, а воде нас и на сокаке подно Космаја и зидине Смедеревске тврђаве... Многе од тих манифестација постојале су и ранијих година, али овог лета као да доживљавају експлозију. Да не буде неспоразума: богатство културног живота престонице, па макар и у вишеструко ми мрском јулу, све нас радује. Без обзира на ону почетну мрзовољу узроковану несносним врућинама, до пре неколико дана сам и сâм посећивао многе од ових догађаја; сјајан фестивал оргуља у католичкој цркви на Неимару, на пример.

 Оно што, међутим, остаје принципијелно питање јесте с којим амбицијама се планирају овакви програми у летње невреме? Ако су разлози они које смо горе наслутили – анимација градског живота уметничким садржајима у време летње фјаке – онда је то нешто што заслужује подршку. У том погледу издваја се, рецимо, Летњи биоскоп Установе културе „Пароброд“, у оквиру кога се бесплатно пуштају, за комшије из краја и случајне пролазнике, стари арти и холивудски филмови у различитим просторима – на улицама, на трговима, у парковима – и то не само на матичној општини Стари град, већ и у другим деловима Београда.

Ако су мотиви уметнички и друштвено амбициознији, као што то је случај с Белефом, чији је циљ овог лета „афирмисање уметничких вредности, анимација и едукација публике, изградња нових естетских и вредносних критеријума“, онда то покреће безбројне дилеме. Да ли је концепцијски уобличен фестивал који обухвата ролеријаду и турнир из уличног хокеја, концерте Рамба Амадеуса и мецосопрана Ане Хеслер, изложбе карикатура и видео-инсталације, плесне представе с роботима и 3Дстереоскопске спектакле...? Све и да се концепт држи и да су му појединачни програми уметнички валидни, о чему се може судити тек на крају, остаје питање којим се процедурама спроводи едукација публике и постављају нови критеријуми: да ли су планирани програми едукације, трибине на којима би се разматрало и контекстуализовало питање „нових вредности“, целовита евалуација по завршетку фестивала...? Тако озбиљне амбиције тешко се остварују и у погоднијем контексту него што је лето: онда када су климатски услови повољнији, када је студентска популација у граду, када постоји дијалог с редовним програмима установа културе, када је већа заинтересованост медија... Због свега реченог, верујем да би „културно лето“ у Београду требало да буде богато програмима, али онима који оживљавају посустали градски живот популарним уметничким садржајима, а не упињу се да промовишу нове вредности онда када томе дефинитивно није време.

Ова летња грозница само је, међутим, врхунац једне глобалне појаве која све више доминира нашом културом, не само београдском, и која захтева детаљније истраживање. То је култура манифестација: фестивали, догађаји, „ивенти“ и други програми кратког трајања и интензивног (ефектног) дејства, који се заснивају на пласману, а не на производњи уметничких садржаја. Ова култура је веома захвална: доста брзо и лако се осмишљава и остварује, јер се базира на глобалним, свеопште прихваћеним вредностима савремене цивилизације, а које, додуше, могу да постану и несадржајни, политички коректни шаблони – инклузија, едукација, интеракција, мултимедијалност.... Због тога има и добар маркетиншки потенцијал за добијање средстава и из буџета и од спонзора, некада и већих од оних која су јој потребна (што отвара и шкакљиво питање о правој сврси таквог протока новца). Насупрот томе, буџетске установе културе (позоришта, издавачке куће, галерије...), оне које током сезоне стварају уметничке садржаје (и за ове фестивале, између осталог), финансијски и организационо се уништавају. Бинарна подела по којој су овакве манифестације израз модерног менаџмента у култури, док су установе баласт из доба социјализма, паланачка је глупост. То што политичке елите од 2000. нису имале знања и/или снаге да осмисле и спроведу стратешку реформу мастодонтских установа наслеђених из прошлог времена, не значи да су нам оне непотребне и да их треба из потиха урушавати (да не кажем да су оне, и у свом најгорем издању, веома скупе играчке). Установе су, уз независну продукцију, и даље главни мотор културног живота, а манифестације су медиј, врло битан наравно, за бољи пласман њихових садржаја.