Парастос српским жетеоцима

Старо Грацко – „Срце ми сваког дана плаче. На жетви сам изгубила два сина“, прича Љубица Живић у маси окупљеног света. Сеоска слава, сабор, Божић или какав дуги догађај нису главни дан места Старо Грацко: најважнији дан овог српског насеља код Липљана јесте парастос 23. јула.

Парастос је дан окупљања, дан сусрета већине мештана и јединог турнира у фудбалу, дан за размену рођачких емоција и поглед на депримирајућу садашњост.

На јучерашњи дан, пре дванаест година, четрнаест жетелаца, мирних земљорадника, кренули су, с једним дечаком, да жању пшеницу. Нико се није вратио с њиве, сви су побијени, а дан жетве постао је дан парастоса и нека врста тужне сеоске славе. Несрећни сељаци Јанићијевићи, Живићи, Одаловићи, Тепшићи, Цвејићи, Јовановићи, Ђекићи свирепо су масакрирани и гажени пољопривредним машинама којима су кренули у вршидбу.

Узнемирујуће фотографије унакажених људи никада нису објављене. Према једној од верзија, припадници Ослободилачке војске Косова преобучени у униформе британске војске ушли су у поља, а потом извршили највећи мирнодопски злочин на Косову и Метохији. За такав подухват потребна је озбиљна припрема и организација, а самим тим и укључивање великог броја људи у акцију.

„Разумљива је освета Албанаца, с обзиром на тешку прошлост, коју су имали“, понављао је тих дана Бернар Кушнер, шеф Унмика. Ушао је, за њега, неуобичајено мирно међу родбину побијених, присуствовао опелу и истрагу препустио „оправданој освети“. Под притиском јавности, спора и готово безвољна правда једино је 2007. године довела до Малзума Битићија, из суседног села Велики Алаш, чија је кућа, према сведочењу оних који су у њој били, налик локалним штабовима ОВК из доба рата. Ослобођен је због недостатка доказа.

И ту се стало, као што су Срби на Косову, више од деценију, заустављени да обрађују своју земљу. Од злочина у Старом Грацку они су изгубили своје њиве и поља, никоме више није падало на памет да ризикује и обрађује велике поседе изван гета. Тако је, у већини случајева, и данас – а за Старо Грацко, чини се заувек.

„Две врсте жетелаца су тог дана кренуле у поље: једни су жетеоци живота – хлеба, а други жетеоци смрти и зла. Жетеоци смрти су починили злочин, а ми и данас тражимо правду“, каже епископ рашко-призренски Теодосије и опомиње да се након свих жртава мора опстати на Косову и Метохији

Старо Грацко је било, по свему, посебно место, ретко, за овај део света, плански саграђено насеље правилних улица и уређеног центра, кућа без високих зиданих ограда, пресликано негде из средњоевропског амбијента. У њему су после Првог светског рата нови живот започели различити менталитети нашег народа: Херцеговци, Косовци, Личани, Црногорци, Далматинци. Изгледало је да ће тај ред и различитости послужити као модел за затвореност и зидове, за излазак из беговског система и оријенталних назора. Управо та посебност – па чак и огледност, тај ред и заједница деценијама плаћају прескупу цену своје различитости. То је део разлога за масакр у житном пољу.

Сваки парастос је, чини се, тежи од претходног јер је мање оног реда, а више албанских кућа на продатим имањима, више зидова и нових објеката. Преко пута сеоског гробља саграђен је огроман базен са тобоганима за забаву и уживање, а ту, педесетак метара даље, аветињски штрче голи рогови миниране сеоске капеле. Око ње почива већина од двадесет једне жртве села Старо Грацко, број превелик и највећи на Косову и Метохији.

„Ни мањег села, ни више жртава. Страшно су прошли и у Другом светском рату“, каже књижевник Ратко Поповић. Пет жртава је, заједно с Драганом Димић која је имала четири године, страдало од пројектила НАТО-а 1999, четрнаест су остали у пољу, а последња је са својим наставником убијена Милијана Марковић, весели девојчурак плавих очију. Те очи су остале отворене јер у мртвачници у Ораховцу није имао ко да их затвори.

„Испратили смо је, тако да никад нећу заборавити те њене лепе велике очи. Као да нас и данас гледају“, прича новинарка Момирка Чанковић, педантни хроничар свог завичаја.

Јуче се на то гробље није могло јер је минирано. Поред силних претрага Кфора увек се нађе нека нова експлозивна направа, па се одлазак на гробље не препоручује већем броју људи. Командант Кфора Ерхард Билер каже да је тек јуче, на парастосу, чуо да гробље није разминирано. Истакао је да ће се потрудити да се то што пре среди. „Лично ћу да се побринем за тај проблем, отићи ћу на лице места да видим шта је у питању“, обећава немачки генерал. Сузана Стојановић је пре два и по месеца на хумци своје рођаке пронашла нагазну мину.

У међувремену се појавио још један бизаран разлог за неодлазак на гробље: то је онај базен и комплекс за уживање одакле би опуштени и голишави људи буквално могли да присуствују парастосу и паљењу свећа жртвама.

Живојин Ракочевић

-----------------------------------------------------------

Породице неутешне, влада тражи расветљивање свих злочина

Липљан – Парастосом жртвама јуче је у селу Старо Грацко крај Липљана обележена 12. годишњица од убиства 14 српских жетелаца, а представници владе, цркве и породице жртава поново су затражили да одговорни за овај, али и остале злочине у покрајини, буду пронађени и изведени пред лице правде, пренео је Танјуг.

За један од највећих злочина почињених над Србима од доласка мировних снага на Косово и Метохију до данас нико није одговарао, нити је у потпуности утврђено како су несрећни сељани побијени. Злочин се догодио 23. јула 1999. године, када су многи Срби, у страху од албанских напада, тражили пратњу Кфора да би обавили жетву, укључујући и становнике села Старо Гацко, али је нису на време добили. Парастос жртвама испред спомен-плоче у центру Старог Грацког служио је епископ рашко-призренски Теодосије, а њихови најближи, родбина и пријатељи одали су им пошту полагањем цвећа и паљењем свећа. Сенима недужних жртава поклонили су се председник Комисије Владе Србије за нестале Вељко Одаловић, помоћник министра за Косово и Метохију Драган Петковић, командант Кфора Ерхард Билер, начелник Косовског округа Горан Арсић, посланик у Скупштини Косова Рада Трајковић и други.