Отечеству на дар

НИШ – Кућа-галерија у стрмој нишкој Улици Станоја Главаша већ девет година привлачи пажњу јавности. Овамо су навраћали књижевници, уметници, принчеви, генерали.
Своју породичну кућу, коју је сама пројектовала, у галерију је претворила позната нишка и српска уметница Бранка Ђорђевић, амбасадор уметности, почасни доктор Међународне академије савремене уметности.
Поставку је урадио Никола Кусовац, а посетиоци могу да уживају у четрдесетак од укупно око 1500 дела, углавном великог формата, колико чини њен импозантни опус, настајао у последње 44 године.

Није ни слутила да ће постати велики уметник у време док је као девојчица правила друштво оцу Радовану, досељенику из пусторечког села Ђинђуша, првом нишком трамвајџији. – Чинило ми се да ће то вечно трајати и да ћу се увек возити трамвајем до Нишке Бање. Као по договору, отац је умро на дан када је у Нишу укинут трамвај – присећа се Бранка.

Завршила је архитектонски одсек у Техничкој школи у Нишу, а потом београдску Aкадемију примењених уметности у првој генерацији по отварању одељења у Нишу. До 1986. године радила је као професор нацртне геометрије у Техничкој школи у којој се и сама школовала, бавила се архитектуром, са супругом Драганом, грађевинским инжењером, градила хотел "Амбасадор". Упоредо је сликала, без штафелаја, јер су њене слике великог формата.

– Успоставила сам везу између архитектуре и сликарства. Ту везу посебно уочавају вајари који у мом делу проналазе неку посебну димензију, а колеге оцењују да су моје слике живе – каже уметница.

Над њеним сликама нису остали равнодушни ни песници Ђоко Стојчић, Русомир Арсић, Драган Ђорђевић, Димитрије Миленковић, Љубисав Ивковић, Миодраг Илић.

Излагала је у скоро свим галеријама српских народних музеја, седам пута у Француској, у Белгији, Софији... Поједине породице код нас и у свету имају читаве колекције од 20 до 30 њених слика.

– Изложбе доживљавам као нарочити критички обрачун са својим сликама. Излагањем, сликар стално проверава себе у односу на дату средину и сопствено време, своја дела сагледава у прикладнијем простору него што је то у могућности у атељеу – истиче сликарка.

О њој и њеним изложбама је пуно писано, објављене су две монографије, а супруг Драган све педантно сакупља и коричи. Повод ове приче је њихова одлука да слике поклоне граду Нишу.

– Ова поставка је намењена граду. Проблем је био простор, јер сам желела зграду у центру града са најмање стотину квадрата. Сада је и тај проблем решен, остало је да се прецизирају још неке појединости и да се уговор потпише. Не желим да град доведем у неугодну ситуацију, већ ми је намера да се све заврши на обострано задовољство – каже Бранка.

На питање зашто је одлучила да подари свом родном граду овако вредно дело, одговара: – Супруг и ја немамо директних биолошких потомака. Имамо наследнике који изражавају спремност да ове слике чувају као очи у глави. Али једнога дана, у некој генерацији ће неко рећи – хајде, зар да чувамо оволике слике. То је и природно. Слике ће бити затворене у кући, а мој циљ је да буду у галерији која ће бити отворена, да слике буду доступне свима.

Договор са градом је у завршној фази и ускоро ће бити потписан уговор којим се, поред осталог, дефинише статус будуће галерије, обавезе обе стране, трошкови одржавања, као и упошљавање једног историчара уметности који ће на прави начин презентовати Бранкина дела. По њеним речима, изабрани простор је прелеп, али док се не потпише уговор, не жели да обелодани о ком објекту се ради. Можемо само да кажемо да је у близни нашег дописништва у Нишу.