Живот са сликарем

СОМБОР – Две собе и таван куће Марка и Аранке Алтингер из Сомбора испуњене су књигама, фотографијама и документацијом о Милану Коњовићу, једном од најпознатијих војвођанских и српских сликара. Нимало случајно: сомборски декоратер Марко Алтингер је три деценије свакодневно радио не само за Милана Коњовића, већ је урамљивао и радио паспартуе за најпознатије његове слике, чистио их, припремао за изложбе широм некадашње Југославије, правио боје по рецептима и жељи великог сликара, путовао по његовом налогу као пратилац вредних дела, обилазио војвођанске и сомборске пејзаже које је овај уметник потом преносио на своја платна.

И док је ових дана сомборска Галерија "Милан Коњовић" прослављала четири деценије постојања и рада, на Алтингера, седамдесетогодишњег пензионера и блиског Коњовићевог сарадника, сви су помало заборавили. То, дабоме, не умањује његове емоције према годинама проведеним са Коњовићем, ни топлину речи док показује своју личну документацију о сликару, довољну за један озбиљан документациони центар.

– Прво је за Коњовића, још шездесетих година прошлог века, радио мој рођени брат Матија Алтингер, потом је отишао у Аустралију, а онда сам послове урамљивања слика преузео ја. Свако после подне ишао сам код Коњовића. О свим сликама он је водио евиденцију, али често није знао где се налазе. Било их је свуда: у кухињи, купатилу, шпајзу, атељеу и округлој соби. Он би написао бројеве слике, а ја би их тражио и нашао, понекад је то трајало по целу ноћ. С предње стране је била сигнатура, а на задњој број слике. У томе ми је помагала понекад и Катарина Амброзић. Али, неке слике нисмо могли да нађемо, биле су продате или су остале у Паризу... Коњовић је знао да каже и да није Марка никад не бих знао колико сам слика насликао. Ја сам евидентирао више од 6.700 дела – прича Алтингер.

Од 1980. године Марко Алтингер, до тада запослен у сомборском Културно-пропагандном центру, прешао је и званично у Галерију "Милан Коњовић", мада је највише и најчешће био ангажован у сликаревом атељеу. Припремио му је велику изложбу у Галерији Матице српске у Новом Саду, па изложбе у Зрењанину и другим војвођанским градовима. У Сарајево је Алтингер однео 90 Коњовићевих слика, у Загреб је путовао 19 пута . У последњим сликаревим годинама, Марко је често припремао и боје, о чему прича:

– Свему ме je Коњовић научио па и фарбе да правим: дај белу, црвену, говорио би. Кројио сам слике, препарирао платна, припремао му папир, платно, лесонит и хамер у последње време... А, ето, никад умрети нећу јер ме Коњовић и насликао. Остале су слике "Марко И" и "Марко ИИ".

Изнад Маркове главе у дневној соби виси слика "Крстина олуја" са сликаревим потписом, лични Коњовићев поклон. И још неколико других, вредних поклона. Међу њима и један сасвим необичан – стари Коњовићев бицикл из времена пре Другог светског рата. Једног дана ми је само рекао: "Дођи на посао пешице и вози га кући". Бицикл је и данас у исправном стању, ја га редовно одржавам.

Марко је често одлазио и Коњовићевој кући. Својевремено је преуредио све његове највредније слике које су остале у сликаревом поседу, на њима је насликао и жену Ему и ћерку Верочку.

Сликар, пореклом из имућне сомборске породице, у младости спортиста, истовремено заљубљеник у мачевање и у голубове, највећи део својих дела завештао је Сомбору исписујући поруку : "Ове слике миљенице моје дарујем родноме граду, оне њему једино и припадају". А свом верном пријатељу на монографији "Поводом осамдесетогодишњице", из пера Ирме Ланг, управнице Галерије, сликар је написао: "Марку Алтингеру одушевљеном љубитељу сликарства и увек за несебичну помоћ, М. Коњовић".

– Често сам ишао и да му тражим места за сликање у Лугово, Жарковац, Чичове, на Бездански пут и према Гакову... Имао је и нову и стару "ситроен ајкулу", а возачи су били Антал Јегеш и касније Влада Попић. Једном га питам: Могу ли понети на сликање фрулу? Он каже: Можеш. Ја сам од Сомбора до Суботице свирао "Нема лепше цуре од Шокице". И пили смо дудову ракију – прича Марко и сећа се Коњовићеве реченице "или ја или цигаре" и чињенице да је тако, због рада са сликарем, оставио пушење.

Године 1991. Милан Коњовић је, у 93. години живота, почео да побољева, све чешће је остајао у кревету и више није сликао. Две године касније, 23. септембра 1993, Марко Алтингер одлази у заслужену пензију. Месец дана потом, 18. октобра, иде да обиђе сликара у постељи.

– Дигао је руку и рекао: "Марко мој". Ја сам ту велику руку пољубио. Увече је умро, сећа се Алтингер.

Занимљиво је да су Алтингери, скромни људи, сачували као успомену чак и новчанице којима је Коњовић понекад чашћавао Марка. Тада су за њих могли да купе много тога, данас су то обезвређене монете. Љубав и успомене за праве људе очигледно немају цену.

-----------------------------------------------------------

Ватрени "звездаш"

Коњовић је био, казује Марко, ватрени "звездаш".

– Понесем једном на посао транзистор, због преноса утакмице "Звезда" – "Барселона". Ставим транзистор на прозор у купатилу и слушам. Кад, Коњовић каже: Прекидамо посао, фудбал је важнији, дај овамо тај транзистор – сећа се наш саговорник.