Депеша

Наташа Кандић је јуче лепо објаснила да сви они који не одобравају потез четири невладине организације за заштиту људских права (Фонд за хуманитарно право, Иницијатива младих за људска права, Жене у црном и Грађанске иницијативе) које су пре два дана послале писмо на адресе 27 председника и премијера земаља чланица Европске уније, у коме се тражи да се наставе притисци на Србију до изручења Ратка Младића, дакле да такви "подржавају наслеђе Милошевићевог режима". Они који се са њом и захтевом четири НВО слажу ваљда су аутоматски обезбедили себи место у рају.

Да ли треба да кажем да ме је хладан зној облио кад сам схватила да имам пар примедби на поступак заштитника људских права? Е па јесте.

Пре него што је Кандићка указала на суштинску разлику између мене и пристојних људи који заслужују да живе са свим људским правима три пута сам наглас рекла да се не слажем. У мало више речи, додуше.

Било је оних паметнијих који су мудро оћутали.

Али не и ја. Ја сам морала да избрбљам да не схватам шта може да натера некога да тражи да се осам милиона људи казни више него што то већ јесу и више него што, рекла бих, могу да издрже. Излетело ми је да би борци за људска права требало да имају мало више ширине него што би је показао инквизициони суд. Питала сам, више онако реторички, да ли заиста мисле да у Србији нема ничег и неког вредног њихове заштите и борбе. Таман и ако још нисмо изручили Ратка Младића, све да нас неко и пита. 

Зато хоћу јавно да кажем, ако треба писаћу и ЕУ, да ја не знам где је Младић. Има нас у Србији још таквих. Има нас бар неколико милиона који мислимо да они који су убијали треба за то да одговарају. Значи, и Ратко Младић. Чак и упркос томе што је Насер Орић, крвав до лаката, на слободи. И не видим по чему смо ту различити од Наташе Кандић.

Осим што је она писала ЕУ, а ми нисмо. Е, па зато, хоћу да кажем тој ЕУ да нисам никог убила, нисам украла државне паре, немам рачуне на Кипру и по Швајцарској, ни за шта ме нико не пита често ни у својој кући, а још мање у држави, плаћам порез, излазим на изборе, гласам за "демократске  снаге" све у нади да ће се испоставити другачијима него они због којих сам 5. октобра била на улици, нисам расиста нити нациста, нисам терориста ни верски фанатик, не бацам папире по улици, нисам осуђивана (ако се изузме пресуда Међународног суда правде у Хагу), једва чекам да Србија добије владу баш као и Солана, и прилично сам још здраве памети иако, признајем, имам и пар мана. ЕУ треба да зна и то да од мене не очекује да пристанем на отцепљење Косова од Србије, да сам антиглобалиста, да нисам издржала дијету ни три дана и да не носим животињско крзно.