Depeša

Nataša Kandić je juče lepo objasnila da svi oni koji ne odobravaju potez četiri nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava (Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava, Žene u crnom i Građanske inicijative) koje su pre dva dana poslale pismo na adrese 27 predsednika i premijera zemalja članica Evropske unije, u kome se traži da se nastave pritisci na Srbiju do izručenja Ratka Mladića, dakle da takvi "podržavaju nasleđe Miloševićevog režima". Oni koji se sa njom i zahtevom četiri NVO slažu valjda su automatski obezbedili sebi mesto u raju.

Da li treba da kažem da me je hladan znoj oblio kad sam shvatila da imam par primedbi na postupak zaštitnika ljudskih prava? E pa jeste.

Pre nego što je Kandićka ukazala na suštinsku razliku između mene i pristojnih ljudi koji zaslužuju da žive sa svim ljudskim pravima tri puta sam naglas rekla da se ne slažem. U malo više reči, doduše.

Bilo je onih pametnijih koji su mudro oćutali.

Ali ne i ja. Ja sam morala da izbrbljam da ne shvatam šta može da natera nekoga da traži da se osam miliona ljudi kazni više nego što to već jesu i više nego što, rekla bih, mogu da izdrže. Izletelo mi je da bi borci za ljudska prava trebalo da imaju malo više širine nego što bi je pokazao inkvizicioni sud. Pitala sam, više onako retorički, da li zaista misle da u Srbiji nema ničeg i nekog vrednog njihove zaštite i borbe. Taman i ako još nismo izručili Ratka Mladića, sve da nas neko i pita. 

Zato hoću javno da kažem, ako treba pisaću i EU, da ja ne znam gde je Mladić. Ima nas u Srbiji još takvih. Ima nas bar nekoliko miliona koji mislimo da oni koji su ubijali treba za to da odgovaraju. Znači, i Ratko Mladić. Čak i uprkos tome što je Naser Orić, krvav do lakata, na slobodi. I ne vidim po čemu smo tu različiti od Nataše Kandić.

Osim što je ona pisala EU, a mi nismo. E, pa zato, hoću da kažem toj EU da nisam nikog ubila, nisam ukrala državne pare, nemam račune na Kipru i po Švajcarskoj, ni za šta me niko ne pita često ni u svojoj kući, a još manje u državi, plaćam porez, izlazim na izbore, glasam za "demokratske  snage" sve u nadi da će se ispostaviti drugačijima nego oni zbog kojih sam 5. oktobra bila na ulici, nisam rasista niti nacista, nisam terorista ni verski fanatik, ne bacam papire po ulici, nisam osuđivana (ako se izuzme presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu), jedva čekam da Srbija dobije vladu baš kao i Solana, i prilično sam još zdrave pameti iako, priznajem, imam i par mana. EU treba da zna i to da od mene ne očekuje da pristanem na otcepljenje Kosova od Srbije, da sam antiglobalista, da nisam izdržala dijetu ni tri dana i da ne nosim životinjsko krzno.