Већи није и паметнији

Од почетка 20. века па надаље, начињен је велики напредак у у неуронауци, али стари проблем неуробиолошке основе варијација интелигенције остао је нерешен. Нарочито велика пажња поклоњена је анатомским предусловима интелигенције путем детаљних обдукција и проучавања мозгова изузетних људи, попут математичара Гауса, физичара Ослера и мноштва других великих стваралаца.

Још 1907. публикована је волуминозна монографија њујоршког професора хирургије Е.А. Шпитцке, који се бавио обдукцијским налазима на 137 мозгова значајних особа оба пола, а међу њима Баха и Декарта.

После смрти 76-годишњег Алберта Ајнштајна услед пуцања трбушне аорте, августа 1955, његов мозак је одстрањен, измерен, испуњене су му артерије десетопроцентним формалином, а потом је потопљен у исти раствор да би се фиксирао и припремио за накнадно изучавање.

Ајнштајнове мождане хемисфере сечене су тако да је добијено 240 одсечака од по десет кубних сантиметара.

После морфолошких и хистолошких прегледа његовог мозга и упоређења с девет контролних мозгова, виђено је да тежина, облик, грађа и однос неурона према потпорном ткиву не одступају битно од стандардних вредности и да нису супстрат интелигенције (на Интернету постоји опсежан чланак из часописа Lancet, вол. 353, стр. 2149–2153; у претраживач  треба унети The exceptional brain of Albert Einstein).

Максимум тежине

Сви знамо да је мозак орган мишљења и да у њему станује интелигенција која нас води кроз живот. Једним особама, по логици ствари, био би потребан већи мозак него другима јер су им проблеми у свакодневном животу много комплекснији. Али није тако. Величина и тежина мозга људи достигле су свој максимум, а индивидуалне разлике су мале – само у једноцифреним постоцима. Упоредно мерено, види се да са својих 1.400 грама, тј. два одсто телесне тежине, мозак људи има два пута већу тежину од мозга шимпанзи, а од седам до деветпута већу него мозак сисара, посматрано у целини.

Урађено према „Њу сајентисту”

Може се узети да се у мозгу добро разликују три дела: а) примитивни мозак имају и интелектуалци и примитивци, а и сви сисари. Наследили смо га од наших ранијих предака – крокодила, алигатора, змија; б) средишни мозак испод мождане коре задуженза интеграцију информација пристиглих преко чула; в) мождана кора, наборана и по изгледу слична код свих сисара. Код човека доминира неокортекс, еволуционо гледано новостворена кора, нешто што би се могло назвати делом мозга који мисли. Са еволуционо старијим делом мозга стојиу односу 4:1.

Код примата нема корелације између површине неокортекса и очигледних еколошких критеријума, попут површине територије која се контролише и типа исхране срачунате по степену напора потребног за прибављање намирница довољних за енергетски минимум. Међутим, површина неокортекса у одличној је корелацији с величином групе у којој живе примати и мера је друштвене комплексности.

Грубо речено, величина заједнице је индекс количине обрађених информација у глави оних (људи или мајмуна) који у њој живе. Еволуциони притисак довео је до пораста тежине великог мозга и суперинтелигенције примата у односу на друге сисаре и има директну везу с потребом одржања кохезије великих група. То је врло јак разлог због којег природа, пре свега осталог, штити мозак јер је он најкомпликованији, енергетски најзахтевнији (троши 25 одсто укупне енергије тела)  и најскупоценији орган.

У ствари, несразмерно велики мозак човека у односу на остале сисаре необична је појава колико и огромно тело слона или импресивна комбинација боја пауновог репа. То јесу реткости у животињском свету, али без њих тешко да бисмо преживели и ми и слонови, а пауна без тако лепог репа не би погледала ниједна женка.

Упоредивши број неурона у мозговима свих врста животиња, биолози су на крају установили да, анатомски гледано, у људском мозгу нема ничег специјалног што се не би могло наћи и у мозгу осталих примата (Science, свеска 121, стр. 447). Догма која нам је остала у памћењу још из средњошколских дана гласи да је интелигенција у корелацији са запремином и тежином мозга. Да ли је то заиста тако? Изгледа да није.

За људе одвајкада знамо да могу имати велику главу и мозак тежи од просека, а да су невелике интелигенције и обрнуто. Иван Тургењев, натпросечно надарен, имао је мозак од 2.012 грама, што је 600 преко норме. Али, мозак Анатола Франса, писца кога сви волимо, био је тежак 1.017 грама, дакле 83 испод границе која гарантује минимум интелигенције. С друге стране, Алберт Ајнштајн, можда најзначајнији човек у науци новијег времена, мислио је мозгом од 1.400 грама, што је у оквирима просечних вредности.

Не прави изузетке

Прошле године група истраживача, предвођена Сузаном Херкулано-Хоузел са Федералног универзитета у Рио де Жанеиру (Бразил), одлучила је да истражи да ли је интелектуална супериорност људи у корелацији с тежином мозга и бројем неурона. Пре свега, истраживано је да ли мозак хомо сапијенса имавећу тежину од оне очекиване за примете. Нешто им је говорило да у томе нема велике логике, јер еволуција не прави изузетке.

Урађено према „Шпиглу”

Обично се тврди да мозак човека садржи 100 милијарди неурона. Међутим, када је Сузана Херкулано-Хоузел покушала да ово провери, била је зачуђена видевши да се нико, у ствари, није ни бавио бројањем неурона на темељан начин. Исти случај је и са глијом, потпорним ткивом, које представља највећи део масе мозга,а састоји се од неколико врста потпорних ћелија знатно различитих од неурона. И данас се тврди да број глијалних ћелија надмашује број неурона и да са њима стоји у односу 10:1 па чак и 50:1.

Многи истраживачи користили су стереолошки метод којим се ћелије броје у танким листићима можданог ткива, при чему се претпоставља да сваки од тих листића увек има репрезентативни број ћелија, што екстраполацијом даје укупан број неурона. Сузана Херкулано-Хоузел помислила је да све то може урадити боље,јер је студирала и биохемију тако да се упустила у бројање неурона по методу изотопичког фракционатора.

Да би могла установити бројчани однос неурона и глије, применила је антиген под називом NeuN, који реагује само са специфичним протеинима у једрима неурона. Онда је тежину свог узорка помножила стежином целог мозга добивши на тај начин укупну запремину и преко ње број неурона. На основу онога што се већ зна о другим приматима, проценила је да примат-човек, просечне телесне масе од 70 килограма, мора имати мозак тежак 1.300 грама, са око 90 милијарди неурона, што није далеко од раније навођеног броја од 100 милијарди. Она мисли да је однос неурона и глије 1:1.

Мозак човека, анатомски гледано, закључује докторка Херкулано-Хоузел, у чланку публикованом 2009. године, није ништа друго него линеарно увећани мозак било ког примата. (Више у The Journal of Comparative Neurology, вол. 513, стр. 532.)

Предности квалитета

Сазнање да већи мозгови нису увек бољи од мањих није више велико изненађење. Пчелињи мозак има величину од једногкубног милиметра, са само милион неурона. Ипак, пчеле праве врло сложена гнезда, воде бригу о својим младимаи старима, и постижу консензус о начину и месту прављења нових пчелињака. Једна студија утврдила је да пчеле уче много брже него кичмењаци, укључујући и децу људи (Journal of Human Evolution, вол. 37, стр. 191).

Ларс Читка, који ради на Универзитету Квин Мери у Лондону, мисли да су истраживачи често били недовољно заинтересовани за интелектуалне способности инсеката, једноставно зато што инсекти имају врло мале мозгове. То је као када се а приори прихвати да су мали компјутери инфериорни у односу на велике зато што су малих димензија.

Данас је време у коме треба заборавити зависност интелигенције, когнитивних капацитета и репертоара понашања од величине мозгова и бројева неурона, и наставити са изучавањем неуронских кола која су по свој прилици заједничка за пажњу, меморију и још комплексније функције као што је језик, По свему судећи, оваква интеграција когнитивних функција указује да би ниво интелигенције могао зависити од ефикасности преноса информација путем синапси и брзине њихових обрада, пре свега у чеоном и теменог режњу мозга.

Што се тиче величине мозга, урађено је и истражено све што се могло и време је за тражење начина проширења интелигенције имплантацијом чипова на које је претходно утиснут добар део знања стечених кроз историју науке и културе. Скоро је сигурно да ће се кад-тад индивидуална меморија моћи преснимити на чип, чиме ће се осигурати бесмртност свачије памети ма каква била.

Проф. др Момчило Б. Ђорђевић

(Из додатка НИТ - број 3)