Од Зенице до Схевенингена

Војислав Шешељ је захваљујући свом политичком деловању од својих тридесетих година почео да скупља затворски стаж: од Сарајева, преко Зенице и Београда до Схвенингена.

Преокрет у животу најмлађег доктора наука у бившој Југославији (докторирао са 24 године тезом у којој се бавио политичком суштином фашизма и милитаризма) и доцента Универзитета у Сарајеву догодио се када је раних осамдесетих започео своју политичку каријеру супротставивши се босанској комунистичкој врхушки. Почело је тако што је двојицу својих колега са Универзитета у Сарајеву, Хасана Сушића и Атифа Пуриватру, оптужио за исламски национализам због наступа на скупу у Мадриду одржаном поводом Гадафијеве "зелене књиге". Сукоб је достигао кулминацију када је једног босанског комунистичког функционера оптужио да је плагијатор, а предговор за његов магистарски рад написао је тадашњи члан Председништва ЦК СКЈ Хамдија Поздерац. Тада се на Шешеља сложно обрушила целокупна босанска политичка елита, после чега је доцент Факултета политичких наука кренуо у дугу политичко-дисидентску борбу: Прво је писао опширне жалбе на партијске казне, сматрајући их "малим изопаченостима праксе у социјалистичком поретку". Радикализујући свој политички рад, после неколико година завршио је у затвору.

У априлу 1984. године у Београду похапшена је група интелектуалаца која се осам година окупљала по становима и одржавала трибине такозваног Слободног универзитета на којима су вођене дебате о погубности комунистичког режима и начинима да се он сруши. Међу 28 ухапшених интелектуалца 20. априла били су Милан Николић, Милован Ђилас, Војислав Шешељ и други. Неки од њих кажњени су затворским казнама због непријатељске пропаганде.

Сарајевски дани

Шешељ је страдао тек по повратку у Сарајево, када је по налогу првог човека босанскохерцеговачке полиције Душка Згоњанина ухапшен и изведен пред суд.

Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања с "анархолибералистичких и националистичких позиција" чиме је починио, како у изреци пресуде стоји, "кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења". Оптужба је била заснована на необјављеном рукопису који је полиција пронашла у његовом стану, у коме се бавио тражењем одговора на питање: "Шта да се ради". Добио је осам година затвора – што је у оно време била необично оштра пресуда.

Захваљујући подршци југословенских дисидената и притиску светске јавности, Врховни суд БиХ смањио му је казну на четири године, а Савезни суд на годину и десет месеци. После 22 месеца у озлоглашеном затвору у Зеници, од којих је шест провео у самици, пуштен је на слободу и убрзо се преселио у Београд.

Тада је први пут штрајковао глађу 48 дана, одбијајући храну и лекове. Када је због гладовања ослабио, затворске власти су му, противно његовој вољи, у воду стављали витамине, док на крају на силу нису почели да га хране и потом му прикључили инфузију. Последица штрајка глађу је била трајно оштећење бубрега.

У време када су браћа Поздерац своју политичку каријеру приводила крају 1988. године умешаношћу у издавање великих износа меница без покрића преко "Агрокомерца" из Велике Кладуше, Шешељ је Хамдији Поздерцу упутио јавно писмо у коме му је саветовао да ако допадне затвора и одлучи се на штрајк глађу "обавезно пије што више течности, како би сачувао бубреге", као и да из предострожности покуша да добије горњи кревет у ћелији.

Падинска скела

Своје ново затворско поглавље започео је у Београду осуђујућом пресудом од 2. октобра 1990. године, због тога што је на Тргу Републике у Београду уписивао добровољце за одлазак у Книн, као и због потписивања петиције да се Кућа цвећа исели из Београда.

У Падинској скели Шешељ је провео 15 дана, а већ 23. октобра исте године ухапшен је и осуђен прекршајно на 45 дана затвора због продаје књига о четничком покрету и пропагандног материјала у Кнез Михаиловој улици. Пуштен је нешто раније, 15. новембра и том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању на слободу.

У затвору је четврти пут боравио два месеца, од 29. септембра 1994. године, када је после седнице Већа грађана на састанку посланичких група вређао и пљунуо председника Већа Радомана Божовића, који на седници није хтео да у дневни ред уврсти расправу о блокади на Дрини, спољној политици и девизном закону коју су тражили радикали.

Трећег јуна 1995. године ухапшен је у Гњилану, пошто је упркос забрани власти, хтео да одржи митинг Српске радикалне странке. Када је обавестио грађане да је митинг забрањен (тада је пала Република Српска Крајина), дошло је до сукоба са полицијом. Шешељ и Томислав Николић осуђени су на по два месеца затвора.

Хаг

Од 24. фебруара 2004. године, када је добровољно отишао у Хаг, Шешељ је провео 44 месеца чекајући почетак суђења. Хашка оптужница га терети за учешће у злочиначком подухвату чији је циљ био трајно и насилно уклањање хрватског, муслиманског и другог несрпског становништва са око трећине територије Хрватске, великог дела Босне и Херцеговине и делова Војводине, а оптужен је и за више од 500 убистава, које су починили добровољци СРС, односно, како је наведено "шешељевци" и "четници".

Чекајући скоро четири године на почетак процеса, Шешељ је уз Момчила Крајишника, јединствен случај у правној пракси Трибунала, али и осталих националних судова. Због овакве ситуације Трибунал су критиковали и многи правни експерти. Повод за штрајк глађу били су његови захтеви да суд укине ограничавајуће мере за посете његове супруге, да се формално региструју његови правни саветници, добије документа на папиру и на српском језику, да буде укинута одлука о постављању браниоца у приправности, као и да се у целости промени састав претресног већа на челу са Алфонском Оријем. У току штрајка глађу, Шешељу је почело суђење у одсуству.
Биљана Митриновић - Љиљана Милисављевић

--------------------------------------------------------------------------

Гладовањем до циља

Последице протеста штрајком глађу искусиле су власти у Немачкој и у Великој Британији седамдесетих година прошлог века. Ухапшени припадници милитантне сепаратистичке организације ИРА у северној Ирској, као и припадници  терористичке организације радикалне левице у Немачкој, Фракције црвене армије РАФ, ступали су у штрајкове глађу до смрти. Боби Сендс, официр ИРА преживео је пуних 66 дана, а према мишљењу британских социолога постигао је већи ефект, него серијом атентата или диверзија. 

"Симпатије јавности су на страни слабијег, који очајнички потеже за последњим расположивим аргументом – прети самоубиством глађу, не би ли указао на ситуацију која је, по његовом мишљењу, неправда", својевремено је забележио аустријски парадни политолог и аналитичар Антон Пелинка. Посебно се осврнуо на судбину Хогера Мајнса, терористе немачке екстремне левице, који је 1974. године, после 57-дневног штрајка, преминуо у немачком затвору. Накнадном истрагом установљено је да је принудна исхрана била један од узрока смрти, или је, у најмању руку, допринела фаталном исходу. То је био не само главни аргумент за поменуту међународну асоцијацију лекара да изгласа одредбу Токијског споразума о забрани принудне исхране. Трагедија Холгера Мајнса поразно је утицала на имиџ тадашње западне Немачке као демократске државе – упркос чињеници да је жртва био терориста, одговоран за атентате и смрт десетина људи...

Штрајк глађу је од давнина сматран делотворнијим од свих других видова политичког протеста. Сврставан је, а и данас се сврстава, у ред јавних демонстрација, које имају за циљ да упозоре масе на неправду, мобилишу отпор јавности на широкој платформи.

У ред проминентних штрајкача глађу из политичких разлога убрајају се Ганди, Мандела, Мартин Лутер Кинг, а на нашим просторима остао је запамћен штрајк глађу Јосипа Броза Тита у Петроварадинској тврђави. Листа штрајкача, наравно, далеко је обимнија.

Историчари који се баве изучавањем форми политичких протеста сврстали су случајеве штрајкова глађу по епохама и поводима, у више категорија: у старије категорије (деветнаести век и раније), у општу категорију отпора (окупаторима, апсолутистичкој власти итд.), у категорију подстицања немира, у категорију демонстрационог карактера, у категорију дисидентског отпора, у категорију отпора националсоцијализму, итд. Изван свих категорија остала је група оних штрајкача глађу који се опиру принудној депортацији – пре свега такозваних гастарбајтера. У Аустрији, у Немачкој и Швајцарској, страни радници који у притвору ишчекују депортацију неретко прибегавају штрајку глађу. С обзиром на то што лекарске организације три поменуте земље стриктно поштују Токијски споразум, штрајкачи после одређеног времена бивају пуштени на слободу, избегавајући, тако, депортацију.
Милош Казимировић

--------------------------------------------------------------------------

Домаћа и хашка правила

Најава хашког портпарола Рефика Хоџића да ће Трибунал "интервенисати" уколико штрајк глађу Војислава Шешеља буде представљао "опасност по његово здравље и живот" изазвала је недоумице у погледу сагласности такве "интервенције" Трибунала са медицинском етиком и међународним правом. Насилно храњење штрајкача глађу не ужива подршку лекарских асоцијација, а нека тела Уједињених нација, попут Комисије о људским правима, сматрају га супротним међународном праву. С друге стране, у затвору у Гвантанаму на снази је правило Министарства одбране САД да затворенике треба "насилно хранити" онда када штрајк глађу "почне да представља опасност по његово здравље или живот".

У целој овој причи интересантан је положај Краљевске холандске здравствене асоцијације који је веома релевантан у односу на Шешељев случај. Ово удружење сматра да "штрајкачи глађу треба да имају ’лекара од поверења’ који ће их лечити и у потпуности информисати о здравственим последицама штрајка глађу, али који ће у исто време поштовати њихове жеље да их не лечи у случају да постану немоћни или падну у кому. Да би се избегла свака недоумица, холандска правила захтевају да штрајкачи глађу потпишу ’изјаву о нелечењу’ која усмерава начин вођења бриге о њима и искључује вештачко или насилно храњење. Ова писмена изјава не сме да буде објављена уколико и пре него што затвореник пацијент фактички не постане немоћан".

Из овога би могло да се закључи да холандски лекари који се старају о Шешељу неће интервенисати да спрече његову смрт све док он сам то не буде желео (пре него што постане немоћан), односно док његова жеља буде да умре уместо да добије лекарски третман који би могао да му спаси живот. Свака друга могућност лекарске интервенције изгледа да би се косила са холандском лекарском етиком и, можда, међународним правом.

С. Ст.