Лепота може да спаси свет

Кад бих се поново родио био бих опет сликар, јер је то посао који доноси радост и срећу. А тежак је, јер почињете од белог платна, ни од чега. Писање и сликање су две најтеже уметности, јер сте сами пред мистеријом белине којој треба надахнути живот и осмислити свет тако да то неког одушеви, а вас да узнесе – каже Кемал Рамујкић, сликар чија ћемо нова дела видети у наредне две недеље, на изложби под називом „Краљичина плажа”, која ће бити отворена вечерас у 20 часова у Галерији „Атријум” Библиотеке града Београда. Кемал Рамујкић, родом из Подгорице, школовао се у Херцег Новом, а потом и на Академији у Београду, излагао је у земљи и иностранству, освојио бројне награде.

Уметник већ три деценије своја најзначајнија дела ствара у старом атељеу на Ади Циганлији, са чије терасе, обрасле дивљом лозом, поглед додирује реку и зеленило. Иако стрепи да би у циљу улепшавања Аде атеље могао бити срушен, нада се да ће се ипак схватити да душу овог дела града чине и уметници који ту годинама стварају. Ужива као педагог у раду са младима и, како сам каже, „учи од њих” на Државном универзитету у Новом Пазару.

– Изложићу 21 слику, које су настале у последње три године. Краљичина плажа је предео који инспирише, носи благост и медитерански дух, са атмосфером светла, сунца, боје, чемпреса, мора, али је она само повод. На мојим сликама плажа је преживела трансформације, додао сам симболе Медитерана, античке споменике, дела класичне старине, рибу као симбол потонуле цивилизације, која се налази изнад копна, а и испод мора и показују пролазност свега. Ту су и чемпреси – симболи духовних вредности који пркосе времену.

Кемал Рамујкић: Велики чемпреси

У старо доба се веровало да ако чемпресом премажете табане можете да ходате по води.

На коментар да се на његовим сликама сагледава неки лепши свет од овог у којем живимо, Рамујкић каже:

– Не бавим се светом какав јесте, већ онаквим какав би требало да буде и какав постоји у мојој машти. Зато моја ћерка каже да би радо живела у мојим сликама. Сматрам то највећим комплиментом. А какав би свет требало да буде? Одушевљавао сам се као ученик античким причама о перипатетичким школама у природи, где учите у контакту са њом, просторима где би цветале разне врсте уметности и где би народ живео у срећи и благостању. Све је то плод моје маште, ја сам можда последњи романтичар који верује да свет може да се поправи и да лепота може да га спаси.

Нове тенденције у уметности су такве да, како истиче наш саговорник, „нико више не слика зато што то захтева испоснички, монашки живот, да се посветите својој љубави, таленту, да га оплодите. Данас се брзо живи, нема се времена и млади одлазе у практичније сфере, презасићени су сликом. Сви би хтели да буду дизајнери, да праве брзе аутомобиле, авионе, да креирају моду”.

Кемал Рамујкић сматра да је за њега касно да се мења и своју фасцинацију уметношћу објашњава речима:

– Моја култура и поднебље из којег сам потекао није оптерећено сликом. Долазим из исламске породице где на зиду сликама нема места и ја сам био жељан слике. Први пут сам видео иконе на зиду код мојих школских другова, а први сусрет са правом уљаном сликом догодио се на Цетињу у Музеју краља Николе. Кад сам видео дела Пере Почека, старог генијалног сликара, који се школовао у Бечу и Прагу, свим срцем сам тада пожелео да будем сликар. Чуо сам за уметничку школу у Херцег Новом и уписао је, а потом и Академију у Београду, код професора Младена Србиновића и Стојана Ћелића. Био сам успешан студент, добијао награде, а највише сам се дивио Вермеру и Рембранту, касније Монеу и Шагалу. После су почели да нас запљускују таласи из европских метропола. Ступио је на сцену концептуализам и ја не знам да ли је то уметност или не, али није сликарство. Данас свако може да постане мултимедијални уметник. Као што рече Енди Ворхол: „Доћи ће време када ће свако бити популаран пет минута”.