Паника од Даблина до Лондона

ТРАГОМ ВЕСТИ
После атентата на пребеглог руског агента Александра Литвињенка, у Лондону, и потоњег, претпостављеног али недоказаног покушаја тровања бившег премијера у Јелциновој влади Јегора Гајдара у Даблину – од ирске до британске престонице влада паника међу бројним припадницима тамошње, руске емигрантске колоније, њих око три стотине хиљада, али и међу њиховим британским комшијама.

Јачи аргумент од уверавања западних и руских експерата да су на мети атентатора и њихових налогодаваца само најпознатији пребегли руски агенти, дисиденти и противници режима, јесте страх од колатералне штете. Обелодањена чињеница да је контаминација радиоактивним изотопом полонијум 210 могућа самим доласком у додир са знојем или пљувачком отроване особе – на пример, приликом руковања, или употребом посуђа и прибора за јело које је жртва користила – изазвала је бурне реакције.

Према званичним подацима, за помоћ се већ обратило неколико хиљада особа. Крајња бројка се још не назире, с обзиром на то што су британске компаније откриле контаминацију полонијумом 210 у неколико авиона и позвале ни мање ни више него 33.000 путника на профилактички преглед.

Опасни навијачи

У међувремену су и спекулације о умешаности руских обавештајних служби у атентат добиле нову храну. Позивајући се на изворе у британским обавештајним круговима, лондонски "Гардијан" је известио да би атентаторе требало тражити међу петорицом фудбалских навијача, пристиглих 1. новембра из Москве у Лондон, на фудбалску утакмицу између домаћег Арсенала и московског ЦСКА.

Вест, коју је "Гардијан" пренео као ексклузивну новост, извесно није била сасвим нова, ни потпуна. Европске обавештајне службе већ данима воде имена тројице од пет поменутих навијача на приоритетним потерницама. Реч је бившим агентима КГБ Андреју Луговоју, Дмитрију Ковтуну и Вјачеславу Соколенку. Тројка се пред одлазак на фудбалски стадион сусрела са Александром Литвињенком, не би ли освежили успомене на стара, добра времена – заједно су похађали војну академију, радили у истој служби, каријеру су наставили као саветници за мере приватног обезбеђења...

Придржавајући се фудбалског жаргона, у европским обавештајним централама се истиче да је лопта пребачена у московско двориште. Уколико би се сумње у умешаност бивших агената КГБ-а обистиниле, руским органима безбедности припао би незахвални задатак да установе о којој је "аутономној групацији" унутар обавештајног система реч – о елементима који покушавају да компромитују актуелну власт, или о такозваним лојалистима који, наводно, доприносе спасењу поретка.

О виновницима, узроцима и поводима изведених, или планираних атентата, нуде се различита тумачења. Московски истражитељи истичу да је, са високом вероватноћом, реч о умешаности "обавештајних одметника", који планирају и врше атентате зарад компромитовања актуелног режима. Западни аналитичари, међутим, склонији су тези да иза атентата стоји "сива еминенција" руског обавештајног система, шеф ФСБ-а Николај Петрушев.

Укинут азил

Петрушев је стекао углед као творац доктрине, да невладине организације представљају главну опасност по опстанак руског система – прогласио их је "петом колоном у планираној англоамеричкој квазидемократској инвазији Русије". Као "главно гнездо" петоколонаша, Петрушев је описао британску престоницу Лондон, седиште бројне руске емиграције у острвском краљевству.

Лондон је деценијама важио за оазу безбедности, у коју су неподобни емигранти слали најпре своје чланове породица, да би се, потом, и сами онамо упутили. Наравно, тек пошто би постигли и оправдали одређени споразум са Москвом.

У прилог цитираној теорији иде сведочење британског новинара Едријена Гатона,